Посматрање света очима групе постаје улазница у свет „Твитера” за све који желе да буду праћени. Видиш и казујеш оно што племе очекује, упркос чињеницама и мимо тога то колико то бесмислено изгледало.
ПИШЕ: Владимир Вулетић
Професор на Филозофском факултету у Београду
Чинило се да би „Твитер” могао унапредити друштвену комуникацију и натерати људе да мисле брзо и да се изражавају кратко и јасно. Ограничен број карактера тражи фокусираност на суштину и одбацивање сувишног и небитног садржаја. На моменат је пробуђена нада да је празнословљу одзвонило и да ће се безидејност шупљих говора понизно повући пред искричавошћу духа коју захтева нови медиј.
Брзо се, међутим, испоставило да је „Твитер”, упркос несумњивим потенцијалима, постао омиљено виртуелно састајалиште људи који заправо и немају способност да мисле мисао дужу од понуђеног броја словних места. Уместо афористичара и хаику песника, „Твитер” су понајпре запосели фрустрирани мизантропи, професионални сплеткароши и људи који псовку и подсмех користе као начин да вербализују своја осећања.
Из тог разлога посета „Твитер” простору понекад изгледа као шетња депонијом на којој се таложи већи део измета људског ума. Упркос толикој загађености, ономе ко није гадљив, превртање по церебралним излучевинама које доспевају на „Твитер” може да помогне у разумевању различитих аспеката друштвеног понашања и да укаже на промене до којих долази у друштву.
Прво што упада у очи када се читају твитер поруке на српском језику јесте повратак племенском начину осећања и размишљања. Стриктно диференцирање на „ми” и они „други” кључна је одредница великог броја твитераша. Посматрање света очима групе тако постаје улазница у свет „Твитера” за све који желе да буду праћени или бар да припадају „лајни”. Видиш и казујеш оно што племе очекује упркос чињеницама и мимо тога колико то бесмислено изгледало.
Описујући примитивне заједнице Диркем је тврдио да у њима преовладава механички тип солидарности, односно солидарност по сличности. Солидарни смо зато што смо исти, а свако разликовање и издвајање се најстроже кажњава. На тај начин група постиже и чува унутрашњу солидарност. Солидарност подразумева снажан позитиван емотивни набој према члановима своје групе и подједнако снажан негативан набој према припадницима конкурентске групе. Љубав и подршка које владају унутар групе мотивишу људе да јој се потпуно предају.
У атомизованом и отуђеном свету солидарност је све ређа, а љубави и поверења је све мање, па се замена тражи у виртуелним свету. Цена која се плаћа за то јесте жртвовање сопственог идентитета и разборитости. Степен школске спреме као ни IQ нису гаранција да ће појединац остати имун на зов групе. Напротив, једина је разлика што људи виших интелектуалних способности морају више да жртвују како би се прилагодили и спустили на ниво групног мишљења. Тај губитак се онда компензује развијањем осећаја моралне узвишености, па моралисање постаје претежни начин њихове комуникације са околином.
Без солидарности нема групе. Људи се групишу најчешће да би лакше запосели неке оскудне ресурсе, а солидарност највише јача у борби. Подстицање борбе постиже се на различите начине. Неретко „бацањем коски” односно вешто конструисаних исказа око којих лако настаје поларизација.
Кохезија групе се најлакше и најчешће одржава ширењем страха, лажних узнемирујућих вести, осећаја угрожености и прекидањем комуникације са другима. На „лајни” је увек присутна нека тема која буди страх. Најчешће је то страх од оних других. Страшне ствари који чине „други” угрожавају „нашу” безбедност и приморавају нас да се бранимо и боримо или да, када више нема никаквих изгледа, бежимо главном без обзира.
Свет и свест твитераша постају ограничени уским и стриктним правилима што их намеће групно мишљење. То мишљење не допушта промишљеност, свеобухватан поглед и релативизацију. Управо су то карактеристике индивидуализације и критичког мишљења које су одликовале сада већ стари свет модерности. Не би ли смањио емотивни притисак који група врши на њега, појединац упада у замку и мишљење групе прихвати као своје.
Другу замку представљају виртуелне групе за заштиту и промоцију признатих друштвених вредности. Међутим, чим постану део групне бриге, најпре страдају управо те вредности. Чак и када се на „лајни” наводно боре за заштиту слободе мишљења прво што групе истомишљеника учине јесте да ограниче слободу мишљења својим члановима.
Остаје, најзад, питање ко смо ми а ко су они? „Ми” смо праведни, угрожени и жртве. Неправда се увек чини нама, а ми чак и када мрзимо то чинимо с разлогом. Када други мрзе нас то чине без разлога јер су напросто изопачени и зли. Ти други су морално посрнули, окрутни и груби. Они заправо и нису људска бића или бар не цивилизована бића. Дискредитовање по различитим основама и порицање људских особина другима, праћено давањем погрдних имена честа је карактеристика групног изражавања. Тиме се даје легитимитет чак и најбеднијим поступцима које ми чинимо према другима. Таргетирање и дехуманизовање препознајемо само на својој кожи, а када исте ствари чине припадници наше групе то правдамо као нужну самоодбрану.
Остаје само питање да ли понашање на „лајни” представља вентил и заштиту од реалних сукоба или је то већ постао простор за мобилизацију и полигон за тренинг за праве сукобе који предстоје.