Од Александра Дунића, глумца београдског Позоришта на Теразијама, кога и публика у Будимпешти добро познаје, стиже нам лепа и охрабрујућа вест: после више месеци паузе, створени су услови да његова матична позоришна кућа настави рад на припреми премијере мјузикла Са друге стране јастука, који ће бити део нове позоришне сезоне.
Господине Дунићу, у каквој атмосфери почињете јесењу позоришну сезону, после вишемесечне паузе која је због епидемије вируса корина наступила у свим позориштима?
- Почели само да радимо и свакодневно пробамо, чему се сви глумци радују изузетно. Негде зимус смо почели пробе за нови мјузикл Са друге стране јастука, али нас је ванредно стање обавезало да прекинемо, па се онда општа здравствена ситуација компликовала и током лета, тако да смо тек сада добили дозволе да наставимо пробе. Сви глумци су се ужелели посла, дружења, позоришта. Напорно радимо свакога дана и атмосфера се загрејава, а она је врло битна.
О каквом се новом пројекту ради? Мјузикли Позоришта на Теразијама радо су гледани и обично се тражи карта више за све добро познате хитове, попут представа: „Мама миа“ „Чикаго“, „Цигани лете у небо“, „Продуценти“ и других.
- Веома је занимљив овај пројекат у којем учествујем и ја. Ради се о мјузиклу, у режији Југа Радивојевића, за који је либрето написао Стеван Копривица, на добро познате Бајагине хитове, а по песми „Са друге стране јастука“ представа је добила назив. Ја ту имам улогу полицајца и сонг „Чупава, стани“. Укључено је двадесетак највећих Бајагиних хитова, од неких 400 песама овог веома плодног аутора, који ствара готово 40 година. Концепт преставе је занимљив, јер је замишљено да сви будемо део једног „великог концерта“: оркестар је на сцени, са нама, све је примерено једном рок аутору, а у средишту је, наравно, љубавна прича.
Покушаћемо да премијеру одржимо у Сава центру, почетком октобра месеца, а та сала нам омогућава да све буде импресивније и са много више гледалаца. Сонгови су снимљени, кореографије су постављене, костим је урађен.
Чему сте били посвећени током лета?
- Имао сам више уговорених представа на различитим културним манифестацијама по Србији, али је то из разумљивих разлога отказано. Здравље је, наравно, на првом месту. Потребно је и да атмосфера буде права, позориште је празник за душу, па и публика треба да буде концентрисана и да са задовољством долази и прати представу. У септембру ћу имати наступе у Аранђеловцу, на Сајму књига, који ће бити на отвореном, а треба да играмо и у Бојнику, код Лесковца, представу Пинокио за одрасле, где глумци играју глумце који треба да изведу премијеру. Треба, такође, да у позоришту у Алексинцу изведем Дучићеве Трактате о срећи и љубави, као и избор најлепше српске љубавне поезије, где ћу сигурно говорити стихове песама: Санта Мариа дела Салуте, Можда спава, Песма жени и друге.Моје колеге из Позоришта на Теразијама су током лета одиграле две представе Мама миа, на отвореној сцени Ташмајдан, у Београду.
Током периода изолације добили сте и позив Милана Руса, директора Српског позоришта у Мађарској за сарадњу. О чему се ту радило?
- Сарадња са Српским позориштем у Мађарској пролетос, можда је нешто најлепше што ми се догодило током тог периода изолације. Све се десило спонтано, када је Српско позориште у Мађарској почело да афирмише знамените српске песнике, а мени је била част и задовољство да се укључим у тај пројекат, који је ишао под називом Прозориште. Сродио сам се са тим колегама, које доживљавам као блиске и као своје. Учествовао сам у неколико наврата и говорио поезију, наравно, уз бројне друге колеге, а имам информацију да су то пратили не само Срби у Мађарској, већ и широм света.
Волим и радо говорим поезију; мислим да је то један посебан дар. Оно што одаберем и оно што кажем, говорим са дубоким осећајем проживљеног.
Чини се да посебно волите да говорите поезију, а беседе владике Николаја казујете веома често, у посебним приликама, када веома сугестивно питате све нас: “Србине, брате, да ли још гори кандило вере унутра, у души твојој?“
- Беседе владике Николаја говорио сам много пута, и у Пешти, а недавно пред црквом на Јабуци, у близини границе са Црном Гором, када смо били део подршке, коју је организовало Удружење Срба из Црне Горе. Били смо део литије која је рано ујутру, 23. августа, кренула из Београда, а уз пут су нам се прикључивали људи из целе Србије. Било је фантастично како нас је народ на путу поздрављао, излазили су домаћини, износили послужење. Све је одржано по благослову владике Атанасија из Милешевске епаргхије, а очекивали смо да се прикључе и људи са севера Црне Горе, али им то није било дозвољено, недељу дана пред изборе. Волим да говорим те беседе, јер сматрам да се ради о примењеној духовности и мудрим мислима, изговореним питким народним језиком, из којих сви можемо да црпемо поуку.
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)