Осман-пашa Сархош је био сигуран да иде у рај, али се све време надао паклу или обрнуто, каже за „Политику” глумац Андрија Кузмановић, коментаришући свог новог сценског јунака Осман-пашу Сархоша, којег је надахнуто тумачио у представи „Зелена чоја Монтенегра” по истоименом роману Момe Капора, док режију потписује Никита Миливојевић.
Премијера представе „Зелена чоја Монтенегра” изведена je пре неколико дана у порти манастира Свете Тројице у Стањевићима надомак Будве, као централни део фестивала Град театар додирујући прошлост, садашњост и будућност. Копрудукцију потписују и Београдско драмско позориште на чијој сцени „Оливера и Раде Марковић” ће ово дело премијерно бити изведено 9. новембра, односно Градско позориште из Подгорице који сусрет са јунацима „Чоје” очекују 15. октобра.
‒ Реч је о необичном, инспиративном јунаку. Осман-пашу Сархоша радио сам из дубине, нисам се трудио да га радим на прву лопту, да га представим као љубитеља живота, жена, као коцкара који пије, пуши. У договору са Никитом Миливојевићем настојао сам да га прикажем као човека, да кроз њега пролази живот и да верује људима. Без обзира што долази из ислама, вере која је била богата и снажна у то време, он није био толико оптерећем тим чињеницама, иако је био и те како верујући човек ‒ прича Кузмановић и додаје:
‒ Сархош је носио пркос, као да је желео неке ствари себи да докаже. А заправо је тражио истину. Посебно смо истрајавали на сцени када се коцка са пуковником Паркером, на броду „Сарторија” у Котору, односно тамошњој луци. Када коцка ту своју последњу партију, он малтене карте ни не погледа. Као да је гледао кроз њих, заправо он се коцкао са Богом. То му је била последња велика партија да ми знамо, и тако смо је радили: бајковито.
Андрија Кузмановић, разбарушени глумац Београдског драмског позоришта, у којем је и почео своју сценску илузију, сретао се и те како током каријера са историјским јунацима, али је ово, како каже, посебно искуство. Иза овог миљеника позоришне, филмске телевизијске публике су бројни сценски јунаци. Популарност је стекао улогом голмана Милована Јакшића Јакше у филмовима „Монтевидео, бог те видео!”, „Монтевидео, видимо се!”, односно серији „На путу за Монтевидео”. Био је и Станко Плетикосић, Млади Јаша Томић, Орхан, Морг, Јеленковић...
‒ Комплексно је радити историјске јунаке јер сте у обавези неке ствари да испоштујете. Морате неке појединости да оставите онаквим какве јесу, како их историја потврђује. Ми овде за сат и тридесет минута морамо да испричамо цео живот Осман-паше Сархоша. Није ми, наравно, први пут да тумачим историјску личност, али сам се увек некако сналазио и проналазио пут до њихових карактера. Осман-паша пружа лепезу садржаја и носи са собом снажне емоције. Лично бих од њега присвојио храброст. И усвојио бих, неко би рекао тај ноншалантан став, а заправо рекао бих да није тако. Мислим да је он, како каже наш саговорник, студиозно прошао кроз све што га је током живота сустизало, а све то делује лако. Као када видимо врхунске спортисте, па кажемо да то лако раде, а они су толико много вежбали да би довели своје тело до савршенства.
Сархош је, каже Кузмановић, човек који би се сналазио у сваком времену. Сматра да би му у овом нашем било досадно, "јер смо изгубили ту драж ишчекивања".
- Тражио сам га у осећању, у миру, нисам га тражио у немиру. Неко би рекао да је био мало више кабадахија, не он је џентлмен, и ја се стално позивам на тај џентлменски реванш. Ма невероватан човек. Мислим да никада тако нисам загребао унутар себе да бих нашао неки лик ‒ прича Кузмановић.