Многе земље и владе, да би ублажиле ургентне проблеме на страни понуде и тражње, а посебно да би спасле радна места и привреду, припремиле су или донеле мање или више добре пакете мера.
Пише: Митар Михаљица
Пандемија вируса корона сигурно је једна од највећих здравствених криза у нашој цивилизацији по шоку, опсегу и дубини. Криза је дошла у незгодно време. У глобалној економији већ су били створени услови за избијање кризе. Та криза је затрпавана и одгађана активношћу централних банака западних земаља путем штампања огромне количине новца у условима ниске инфлације. Поред бројних хроничних или ургентних проблема у глобалној економији, постоје три које ће ковид 19 изузетно потенцирати.
Пре свега, реч је о већ начетом кидању ланаца снабдевања у глобалној економији, које је покренуо Трамп својом тарифном политиком према Кини и другим земљама. Ради се о техничко-технолошкој повезаности више разних компанија из више земаља и из више континената у производњи једног производа и услуге. Све ће то довести свуда до шока на страни понуде и на страни тражње.
Испуштено је из вида оно што наводи Џозеф С. Нај – да су технологије 21. века глобалне не само по дистрибуцији, већ и по њиховим последицама. Ковид 19 ће, зависно од карактера епидемије, те нарушене ланце снабдевања делимично или потпуно прекинути или знатно изменити. Глобализација ће свакако бити на удару, због чега ће све земље претрпети огромну штету.
Друго, после кризе из 2008. све земље су почеле убрзано да гомилају дугове због отплате старих и узимања нових зајмова. Интензивно штампање новца од стране централних банака, уз ниске камате и ниску инфлацију, то је омогућило. У 2019. глобални дуг је достигао 255 билиона долара или 322 одсто глобалног БДП-а. Од тога на нефинансијски сектор отпада 75 одсто, а од тих 75 одсто, дугови компанија чине 50 одсто и они су већи у односу на дугове државе и домаћинстава.
Чак и развијене, а посебно мање развијене, а задужене земље, с високим спољним дугом, неће имати довољно простора за ново задуживање, и то у условима када у тим земљама нема више простора за даље снижавање каматних стопа и када ће курс јаких валута стално расти.
И најзад, у данашњим драматичним околностима (кад се не зна како ће се вирус корона понашати и када су сви битни процеси поремећени), свет је остао без ослонца у виду веродостојне и снажне глобалне организације која би могла да обезбеди и стабилност трговинских и финансијских токова, али и смиривање геополитичких сукоба. Први скуп Г-20 (Вашингтон, 2008), на иницијативу САД и Немачке, одржан у јеку кризе, био је од велике помоћи у решавању те кризе, а тај скуп у марту 2020. нигде није ни забележен. Својом политиком „Америка на првом месту”, као и тарифном политиком, Трамп је испровоцирао сукоб САД с Кином и с осталим земљама и тиме продубио неповерење свих према САД. САД више не желе да преузму терет ублажавања глобалних неравнотежа, иако својом економијом, а посебно стањем и глобалном улогом своје валуте, готово пресудно утичу на сва економска и друга кретања.
Наведене околности су ограничавајуће у санирању последица у борби против ковида 19. Па ипак, и у тим условима владе морају да делују. Анализа Федералних резерви, на основу сазнања о шпанској грозници 1918, показала је да су најбитнији одлучност, правовременост и обухватност мера. Све земље и владе, да би ублажиле ургентне проблеме на страни понуде и тражње, а посебно да би спасле радна места и реални сектор, припремиле су или донеле мање или више добре пакете мера.
Излаз је нађен у још већем обиму штампања новца путем различитих канала и у фискалној политици којом се одгађају разне врсте пореских обавеза свих или се директно помажу витални сектори економије и социјално угрожено становништво. То је на одређени начин учинила и влада Србије, као што ће то учинити и допунским мерама. Иде се на то да се из буџета и резерви, те на основу спољног и унутрашњег задуживања (куповина обвезница већих домаћих предузећа) и другим видовима доштампавања новца (QЕ, „helicopter money ” и сл.), заштите не само постојећа радна места и реални сектор, већ и други бројни кандидати.
Међутим, поставља се озбиљно питање одрживости на дужи рок тих мера земаља и Србије, погођених ковидом 19. Запањујуће ниска инфлација успавала је све владе западних земаља. Али, иза угла вреба сабласт високе инфлације и, што је још горе, сабласт стагфлације, у којој мало значе стандардне мере монетарне и фискалне политике у подстицању развоја.
Можда би боље решење било да се будућа економска криза код нас нападне с више страна. И то не само подстицајним мерама са разних страна, већ и стезањем каиша (преусмеравање потрошње са једног дела друштва на други) и резањем свих непотребних трошкова. Ти трошкови досежу милијарде долара. Уз то, терет спасавања економије и друштва требало би да поднесу сви они чије се плате финансирају из буџета, али и јавна и друга монополска предузећа.
У Србији данас имамо специфично класно друштво. И оно се дели на оне који раде у јавном сектору, до којих не допиру сурови закони тржишта, и на оне у приватном сектору, чије су плате за исте квалификације упола мање него у јавном сектору и који сваки дан стрепе за своје радно место.