„У време короне, људи су утеху нашли у уметности и спорту, нарочито у музици и књижевности. Књига се још једном показала као веран и виталан пријатељ у најтежим тренуцима. Ја сам свој нови роман писао током најоштрије изолације и то ми је помогло да из читаве ситуације изађем колико толико ментално неоштећен”, каже за наш портал Бојан Љубеновић, стари знанац српске публике у Мађарској.
Српска публика у Мађарској сећа се бројних гостовања Бојана Љубеновића, афористичара, сатиричара, новинара и писца, укључујући и представљање његове књиге „Писма из Србије”. Пред читаоцима је нови бестселер овог аутора, под насловом „Да је боље, не би ваљало”.
Да подсетимо, Бојан Љубеновић је рођен 1972. године у Београду. Објавио је више од двадесет књига за децу и одрасле. Добитник је двадесетак значајних награда из области сатиричног и дечјег стваралаштва. Новинарством је почео да се бави 1998. године у „Београдским новинама”, где објављује и своје прве афоризме. Од 1998. до 2010. године радио је као новинар у Служби за информисање Скупштине града Београда. Истовремено је сарађивао са бројним новинама и часописима. Од 2001. до 2003. године писао је колумне за дневни лист „Борба”. Афоризме почиње да објављује у „Београдским новинама”, а потом и у часописима „Ошишани јеж”, „Данга”, „Етна”. Године 2010. прелази у „Вечерње новости” на место уредника стране хумора и уредника рубрике „Такорећи незванично – ТРН”, где ради и данас. Његови афоризми и приче превођени су на бугарски, мађарски, македонски и италијански, чешки и словачки језик.
Ваша књига нова „Да је боље, не би ваљало” изазива пажњу читалаца. На врху је „Лагунине” листе најчитанијих књига и свакако је роман о којем се доста говори у медијима, а сами читаоци препоручују је једни другима. У чему је, по Вама, тајна оваквог успеха?
- Да, три месеца је прошло од када је роман изашао из штампе, а и даље је међу три најпродаваније књиге у систему „Лагуна–Делфи” књижара. Мислим да је тајна најпре у занимљивој причи, а потом и у особеном хумору главног јунака Ивана Богдана, у коме је многи читалац препознао себе и своје проблеме у данашњој Србији. Роман има и озбиљан сатирични призвук, писан је искрено и једноставно, па су све то елементи који су читаоце привукли овој књизи. Ускоро излази и треће издање у врло озбиљном тиражу.
Српска публика, која прати културна дешавања у Мађарској, памти Ваша гостовања у оквиру којих сте представили и претходну књигу „Писма из Србије”. Како се Ви сећате тих гостовања?
- Мени је Будимпешта изненада постала један од омиљених градова Европе и свакако један од пет најлепших. Када сам пре петнаестак година први пут био тамо, деловала ми је као суморан град, међутим, десетак година касније све се променило и мађарска престоница је врвела од туриста, насмејаних људи, мноштва ресторана, кафића, био сам одушевљен. Наравно, посебно сам везан за Текелијанум, српску цркву, гимназију... Посебан доживљај свакако је била посета Српској школи у Ловри.
Откуда опредељење за сатиру као форму? Ваши афоризми превођени су на друге језике, а када су преводи у питању, увек се намеће питање стају ли у преводеној верзији иста оштрица и исти дух? Неки од Ваших наслова преведени су и на мађарски?
- Најпре сам почео да пишем афоризме о Београду, по узору на Душка Радовића, али је та фаза кратко трајала, врло брзо сам се окренуо класичним политичким афоризмима, које у рубрици ТРН пишем и данас. Упоредо с тим пишем и кратке сатиричне приче, песме, афоризме и романе за децу; мој књижевни опус је врло шаролик. Последњих година читаоци ме препознају по романима које објављујем за „Лагуну”, то су пре свих: „Писма из Србије”, „Србијо, Бог ти помого” и овај, најновији роман. Мој роман „Писма из Србије” преведен је и објављен у Мађарској и врло сам поносан на то. Имао је чак и промоцију у библиотеци у Макову. Ускоро би ова књига требало да буде преведена и на руски језик.
Правник сте по образовању, а поред књижевности бавите се и новинарством. У „Вечерњим новостима” сте уредник рубрике ТРН. Где црпите инспирацију?
- Инспирацију налазим у догађајима и људима око себе. Ја сам човек који воли људе са свим њиховим манама и врлинама. Умем да слушам и гледам, па понекад кажем да су људи мој хоби. Сем тога, Србија је, нажалост, изузетно интересантна земља, па инспирације за сатиру никад не мањка. Има је и више него што бих као грађанин волео.
Писали сте и објавили више књига за децу. Како видите важност литературе за најмлађе? Читају ли деца и сада, у време интернета?
- Баш ових дана из штампе је изашао мој нови „романчић” за децу „Баксуз Срећко и његове невоље”, у издању „Пчелице”. Књижевност за децу сматрам изузетно важном, јер је она темељ здравог, маштовитог и радосног детињства. Волео бих да тога буду свесни и родитељи и да учине све да се њихова деца што дуже друже са књигом, а не да им она већ после пете, или шест године, постане „страно тело”. Немам ништа против мобилних телефона и компјутера, али дечју књигу и даље сматрам незаменљивим сапутником кроз живот.
Како Ви, као писац, доживљавате време смањених контаката, изолације и пандемије. Да ли је то добро време за писање и како сте га Ви користили?
- У време ове пошасти, људи су утеху нашли у уметности и спорту, нарочито у музици и књижевности. Књига се још једном показала као веран и виталан пријатељ у најтежим тренуцима. Ја сам свој нови роман писао током најоштрије изолације и то ми је помогло да из читаве ситуације изађем колико толико ментално неоштећен. Видим да су у ова тешка времена читаоцима посебно драгоцене књиге са елементима хумора и драго ми је што су моја дела помогла многима.
На који начин, у оваквим условима, одржавате контакте са читалачком публиком? Користите ли интернет, друштвене мреже и слична техничка средства?
- Већ готово годину дана нема промоција књига у домовима културе и библиотекама и морам да признам да ми веома недостају дружења са читаоцима. Навикао сам да размењујемо мишљења и емоције о књигама. Ту празнину покушавам да надоместим путем друштвених мрежа, где сам упознао много дивних људи. Ипак, једва чекам да се опет уживо сретнемо. Можда и у Будимпешти, зашто да не? *
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.