Рат у Украјини је, изгледа, докрајчио јединство Вишеградске групе, а нарочито политичку блискост Мађарске и Пољске, које су једна за другу биле спремне да ставе вето на кажњавање из Брисела. Да ли ће се сасвим отуђити једна од друге због односа према Руској Федерацији, зависи од самог Брисела.
Уколико администрација ЕУ настави да инсистира на сузбијању националног суверенитета и владавини права како га она види, а то заиста и даље чини – можда се Варшава и Будимпешта опет и приближе. За сада је Пољска најватренији заговорник војне помоћи Украјини, док Будимпешта гледа да што је више могуће остане по страни у том сукобу. Прва јавна свађа догодила се у марту, недуго после уласка руских трупа у Украјину. Пољски председник Анджеј Дуда оптужио је мађарског премијера Виктора Орбана да у великој мери зависи од снабдевања енергентима из Русије и критиковао га што је одбио да Кијеву испоручује наоружање. Мађарска је до данас остала при том ставу, и уз Аустрију, то су једине две чланице ЕУ које не шаљу своје оружје.
Мађарска је донедавно одбијала и да преко њене територије иде наоружање других држава ка Украјини. Прошлог месеца је званична Будимпешта попустила до мере да је дозволила да преко њене територије иду конвоји било које врсте помоћи, па и војне, других држава, али остаје при ставу да она сама неће испоручивати своје оружје. Орбанова влада је ипак од почетка рата била спремна да пружи хуманитарну помоћ Украјинцима, укључујући пријем деце у кампове, лечење цивила и војног особља или обезбеђивање 1.000 стипендија за школовање Украјинаца на мађарским универзитетима.
Орбан је такође био једини лидер у ЕУ који је подржао избор Доналда Трампа, једини је упорно критиковао Володимира Зеленског и санкције за руски гас и нафту. Говорио је да треба тражити решење да се рат заустави и сликовито упозоравао да у ЕУ владе падају као домине зато што санкције више штете наносе ЕУ него Русији. Током недавне посете Мађарима у Румунији, а велики проблем етнички Мађари имају и у Украјини, Орбан је закључио да на сукоб у Украјини они гледају као на рат два словенска народа и да желе да га се клоне, док се „Пољаци понашају као да су и они умешани у њега”.
С друге стране, пољски премијер Матеуш Моравјецки потврдио је да се Пољска разишла с Мађарском и да се Варшава не бори на страни Кијева, већ јој „помаже да одржи свој територијални интегритет, што укључује и снабдевање оружјем”. Дуда је пре два дана био почасни гост Кијева на обележавању независности и најватренији је заговорник да се рат мора по сваку цену завршити победом Украјине, јер ће у супротном Русија кренути даље ка чланицама ЕУ. Он толико предњачи у критикама Русије да је чеченски лидер Рамзан Кадиров недавно рекао да је Пољска следећа држава за денацификацију. Ни одговор цивилних руских званичника према Пољској није умеренији: секретар Савета безбедности Николај Патрушев већ месецима тврди на основу обавештајних података да Пољска има аспирације да заузме западни део Украјине.
Варшава је на почетку нудила авионе Кијеву, али је хтела да их ипак проследи преко НАТО базе „Рамштајн” како се не би нашла на удару Русије. Потом је предлагала слање војске и стварање безбедне зоне изнад коридора којима стиже војна и хуманитарна помоћ, што су остале чланице НАТО и ЕУ такође одбиле, јер и даље покушавају да избегну одговорност очигледног мешања на страни Украјине.
Иако је Пољска одувек имала радикалнији негативан став према Русији, у односима с Мађарском претходних година то није долазило до изражаја јер су главни изазови били мигранти, статус националног правосуђа у односу на правосуђе ЕУ, и однос према ЛГБТ особама. На крају, обе државе су ушле у НАТО 1999. године, а 2004. постале су чланице ЕУ. Сваке године 23. марта становници обе земље обележавају Дан пољско-мађарског пријатељства. Али њихово пријатељство датира и много раније.
Због инсистирања ЕУ на ревизији пољског правосуђа и одлуци да ће остати без 35 милијарди евра подстицаја за опоравак економије после ковида 19, Пољска је најавила могућност гласања за смену шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен. Али без Будимпеште њена моћ супротстављања драстично је умањена и ЕУ ће бити много лакше да изврши притисак на њих појединачно. Можда ће заједничка опасност из Брисела умекшати или барем оставити по страни неслагања и омогућити да поново делују уједињено.