За локацију на коју би трајно из САД били измештени посмртни остаци великог српског научника помињане су две опције: Алеја великана и плато испред Храма Светог Саве.
Судећи по недавним изјавама званичника Србије, иницијатива за пренос земних остатака Михајла Пупина (1854–1935) из Америке у нашу земљу као да добија на замаху. Тако је председник Србије Александар Вучић изразио спремност да се озбиљно позабави овом темом. После недавне свечаности у Прањанима, којом је обележена 76. годишњица операције „Халијард”, Вучић је у одговору на новинарско питање казао да никаква одлука о преносу остатака великог научника не постоји, али да би то била велика ствар.
„То би била важна ствар за нас, надам се да ће амерички пријатељи изаћи у сусрет. Али, да видимо детаље, па да доносимо одлуку о томе”, навео је Вучић.
Неке од тих детаља у јуну је саопштио и шеф српске дипломатије Ивица Дачић. Он је тада, на скупу којем је присуствовао и амерички амбасадор Ентони Годфри, појаснио да је Пупинова жеља била да почива у Србији и да зато у Министарству спољних послова већ дуже време разматрају могућност преноса његових посмртних остатака из Њујорка. Дачић је појаснио да би сагласност за то требало да дају Пупинови наследници.
Пупин, иначе, нема живих директних потомака, али су се неки од „бочних” наследника посредством медија већ сагласили с премештањем. Осим тога, будући да је велики научник сахрањен на гробљу у њујоршком Бронксу у САД, држави где је провео највећи део живота, јасно је да би била потребна дозвола америчке стране да се тело премести у Србију. За сада је непозната и локација на којој би Пупин у матици био сахрањен. Незванично, помињане су две опције: Алеја великана и плато испред Храма Светог Саве. Ова друга локација се чини утолико логичнијом ако се има на уму изјава проф. др Радмиле Милентијевић. Ова наша универзитетска професорка и добротворка која живи у САД једна је од иницијаторки преноса Пупинових земних остатака, а за „Политику” је у априлу казала да је и патријарх Иринеј подржао њену иницијативу.
Осим неизмерних заслуга за телеграфију, телефонију, електротехнику и друге научне области, Михајло Идворски Пупин био је један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци, а такође је 1924. добио Пулицерову награду за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака”. У САД је од 1912. до 1920. обављао и дужност почасног конзула Србије. У његове неспорне дипломатске заслуге, на које се у свом излагању позивао и Дачић, спадају Пупинов утицај и пријатељство с америчким председником Вудроом Вилсоном, који су допринели упознавању америчке јавности с патњама Срба у Првом светском рату и истицању српске заставе на Белој кући 1918. године у знак подршке нашем народу и његовом херојству.
Пупин је, између осталог, био професор на Универзитету Колумбија, добитник многих научних награда и медаља, члан неколико академија наука и почасни доктор 18 универзитета. На идеју да иницира пренос посмртних остатака Михајла Пупина у Србију проф. др Радмилу Милентијевић је подстакао налаз на који је наишла пишући биографију великог научника. Наиме, према њеним речима, Пупинова ћерка Варвара је у писму владики Николају Велимировићу навела да јој је отац за живота казао како жели да буде кремиран, а да његов пепео буде пренет у Србију.
Пупин ипак није кремиран, већ је сахрањен на почивалишту у Бронксу. Његов гроб је тешко наћи, јер се гробље у међувремену знатно увећало, а место на којем почива није посебно обележено, већ је ту само ниски, заобљени надгробни споменик, без крста, с угравираним именом и датумима рођења и смрти. Поред њега је истоветно обележје, на месту где је сахрањена Пупинова жена Сара Катарина Џексон.