„Уметници су елита друштва, али и нека врста авангарде. Исто тако, верујем да је сврха књижевности да својим универзалним порукама и утиче да свет буде племенитији. Моћ уметности је огромна у афирмативном смислу. Можда ратова не би ни било да нема толико злих људи, хушкаша, попут мог негативног јунака, Ганголфа у новом роману”, каже српски писац из Будимпеште Драгомир Дујмов у разговору за наш портал, поводом његовог недавно објављеног романа „Кад на небу зацари уштап”.
Са Драгомиром Дујмовом разговарали смо о његовом књижевном раду, узорима, о релацији писац-читалац, размењивали ставове о животу и свету, а понајвише смо се задржали на његовом недавно објављеном роману „Кад на небу зацари уштап”. Дујмов је рођен је 17. марта 1963. године у Сентешу, у Мађарској, али је детињство провео у Каћмару. Према усменој легенди, Дујмовљеви преци су у Угарску доспели бежећи испред Турака из Мостара, давне 1687. године.
Матурирао је 1981. године у тадашњој Српско-хрватској гимназији у Будимпешти. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи Југословенске књижевности и српски језик, после чега се запослио као професор у Српској гимназији „Никола Тесла” у Будимпешти.
Дујмов припада средњој генерацији српских књижевника у Мађарској. Свој књижевни рад почео је писањем приповедака, а касније се опробао и у поезији. Његови романи најчешће се базирају на мало познатим, али пресудним историјским догађајима, који су битно утицали на живот Срба у Угарској, Аустроугарској монархији и данашњој Мађарској.
Од самих почетака српског недељника у Мађарској, Драгомир Дујмов уређује рубрику за децу „Невен”, а аутор је и рубрике „Фељтон”. Од 2004. председник је кураторијума Задужбине Јакова Игњатовића у Будимпешти.
Драгомире, већина Ваших романа бави се историјским темама и у сваком од њих присутна су питања слободе, вере у Бога, људске судбине, подвојене личности.
- Одрастајући у Каћмару, живео сам са три генерације под истим кровом. Од свог прадеде Марка Дујмова, који је био аустро-угарски војник у Првом светском рату, слушао сам док је са пријатељима диванио, колико је тај рат био суров. Ратовало се против Србијанаца и Руса, пуцао је брат на брата. Пре двадесет година, проф. Александра Ластић ми je једном приликом рекла: „Зашто ти Драгомире не пишеш нешто о нама Србима одавде?”. Мислим: „Шта ту има да се пише? Коме је то интересантно?”. Касније упознајем историчара и писца Милана Мицића, који је написао књигу „Одисеја батањских Срба” и та тема ме је неосетно заокупила. Тада почињем да се бавим историјском судбином Срба у Мађарској. Тако је настао роман о оптацији Срба у Краљевину СХС, под насловом „Воз савести”.
Потом настаје роман „Раскршће”, са темом која је везана за Сантово и за 1899. годину, када је због вишегодишње насилне мађаризације замало 1100 римокатоличких Шокаца прешло у православље. Затим сам написао роман „Време месечарења”, који обрађује узбудљиву тему о драматичним и судбоносним догађајима у Бајском трокуту и Барањи, у периоду између 1918. и 1921. године, када је тамо владао „Српски империјум”.
У роману „Сабља у језику” позабавио сам се Ракоцијевим устанком почетком XVIII века, који је био кобан по Србе. Инспирисало ме је ослобођење Будима од Османлија, 1686. године, за роман „Огледало од зеленог јасписа”, у којем сам описао истрајну и пожртвовану борбу уједињених хришћанских снага против ислама на овим просторима Европе. А, онда ме је покренула прича о Ловранину, Стевану Видаку, који је као српски добровољац обишао пола света: Русију, Кину, Сингапур, Цејлон, Египат, преживео голготу Солунског фронта и вратио се у своју Ловру, па сам тако написао роман „Јесејево стабло”.
Да ли је мисија сваког уметника да својим стваралаштвом служи истини и лепоти?
- Сматрам, човек не би требало толико да се бави светским проблемима и политичким питањима, колико самим собом. О таквим стварима често разговарам са својим дугогодишњим пријатељем, књижевником и критичаром, Давидом Кецманом Даком из Сомбора. Његова утешна и мудра реч много ми значи већ више од две деценије.
Уметници су елита друштва, али и нека врста авангарде. Исто тако, верујем да је сврха књижевности да својим универзалним порукама и утиче да свет буде племенитији. Моћ уметности је огромна у афирмативном смислу. Можда ратова не би ни било да нема толико злих људи, хушкаша, попут мог негативног јунака, Ганголфа у роману „Кад на небу зацари уштап”.
Као књижевник опробали сте се у многим жанровима: поезији, приповеткама, романима и есејима.
- Као гимназијалац у бившој Српско-хрватској гимназији почео сам да пишем поезију. Први књижевни критичар, који се заинтересовао за моје првенце, био је наш уважени књижевник Петар Милошевић. Он је много бринуо и водио рачуна о младим српским и хрватским књижевницима у Мађарској. Захваљујући управо њему, понеке моје песме и приче објављиване су у тадашњим „Народним новинама”, и то ми је био младалачки подстрек да наставим да пишем. На факултету, углавном сам писао поезију. Озбиљније бављење писањем приповедака и романа уследило је касније. Проза тражи дисциплину, време и исцрпан, студиозан рад. Поезија и проза су два засебна света.
Сматрате ли да писање тражи целог човека, односно потпуну посвећеност?
- Сваки посао тражи целог човека, шта год да он ради, па био он уметник, столар, ковач, или обућар. Не мислим да је књижевност нешто посебно у том смислу. Свако добро и квалитетно дело тражи упорност и спремност на жртву. И обућар када прави ципелу, ако је није ваљано направио, рад му је бескористан.
Књижевно дело је производ пишчеве стваралачке имагинације. И оно тражи целог човека. Писац обликује једну нову стварност. Ја често кажем да ми је писање хоби, иако иза себе имам четири збирке песама, девет романа, три збирке приповедака, збирку есеја, неколико научно-популарна рада, либрето за рок-оперу, пар сценарија за документарне филмове. То кажем зато што у писању уживам и не представља ми никакво оптерећење. А, шта рећи о судбини мојих књига? Неко је једном рекао да Бог води посебну бригу о сваком добром делу, па тако и о књижевним остварењима.
Које књиге су на Вас посебно утицале?
- Писање не иде без читања. Примера ради, од десет сати рада на неком новом роману, осам читам, а два пишем. Сећам се свог уласка у свет књиге. Биле су то најпре књиге из едиције „Српска књижевна задруга”, из наше породичне библиотеке, а после су дошле и друге које смо једни другима препоручивали, размењивали. На мене је утицао и један стари руски документарни филм о Толстоју. Био сам одушевљен и пожелео сам да постанем писац. На факултету сам посебно волео да читам Хесеа, Сингера, Руждија, Андрића. Потом сам открио и чаробни свет Павића, дивног Црњанског, кога сам најпре читао на мађарском 1981, пре него што ћу поћи у војску. Иначе, у Мађарској је за нас постојао озбиљан проблем због недостатка српских књига. Од мађарских писаца радо сам читао Гардоњија, Крудија, Шанту, Хамваша, Миксата, Балажа, Ердега и многе друге. Од руских класика, читао сам бројне, а ево управо сада читам „Тихи Дон” Шолохова. Откривам колико фантастичних описа и емоција има у том делу. Та психолошка нота ми је занимљива, а такође и стил којим Шолохов пише.
Како успевате да се усредсредите на функционалну причу у прози драмског карактера, са великим бројем јунака?
- „Кад на небу зацари уштап” је роман сложене тематике, идеја и порука. Радња романа прати развој догађаја револуционарне 1848/1849. године у Мађарској, а прати истовремено и породицу Вилински, оца Димитрија, синове: Василија, Саву и Теодора. Василије је најстарији и он је војник који слуша цара, али је и присталица Српске Војводине. Сава је заљубљеник, занесењак и одани присталица тзв. „модерних идеологија” и космополитизма, који ће му и доћи главе. Теодор је духовник, оличење чистоте и доброте, који се бори са својом сумњом и води дилему о улози Бога у овом напаћеном свету.
У нарацији врло је присутан дијалог зато се ово дело без потешкоће може драматизовати. Да би говор био аутентичнији, изучавам дијалекте којим моји јунаци говоре (батањски говор, сантовачки, ловрански и др.). Користим архаизме због аутентичности приче, иако су то скоро заборављене речи које су користили наши очеви, дедови, мајке. На крају сваког мог романа је Речник мање познатих речи, као помоћ читаоцу.
У више Ваших дела јављају се виле, утваре, ђаволи, који кушају и заводе. Да ли су то представе метафоричног значења, или мрачни људски нагони?
- Митолошка бића су део нашег народног фолклора. Кроз њих се у мојим јунацима осликава борба добра и зла, а у тој борби се човек опредељује за једно, или за друго. Често сам у младости од моје прабабе Стане и од старијих људи из мог села слушао фантастичне приче о митским бићима, вилама и вештицама, у чије постојање су они дубоко веровали.
Хришћанство проповеда да демони постоје и да имају одређену моћ, али да само од воље човека зависи да ли ће га надвладати. То је описано и у Јеванђељу по Матеју, у 8. поглављу, стиховима 28-33. Демони су од Исуса тражили да их пошаље у свиње. Они су већ унапред знали ко је Исус, јер су га звали Сином Божијим и знали су да Исус над њима има апсолутну моћ. Исус их из човека протерује у крдо свиња, а свиње се, пак, даве у реци. У причи је присутан и страх демона да не лутају светом, јер они желе да се настане у неком живом бићу. Тиме је њихова снага и деловање зла још веће.
Верујући човек требало би успешније да се одупре изазовима демона, јер му је Бог заштитник.
Ђакон Теодор је један од ликова романа „Кад на небу зацари уштап“. Иако не учествује у главним догађајима, његова слика се издваја на посебан начин од осталих.
- Теодор пролази кроз тешку сумњу „зашто је Бог допустио зло у свету”. Пита се зашто није спречио крвопролиће и страхотни покољ нејачи у Сиригу, надомак Сегедина. Утеху му пружа његов духовни учитељ цитирајући речи Јеванђеља и хришћанских светитеља. Иначе, у мом роману је остављен простор за преображај и за духовно очишћење свих ликова, чак и за оне најгоре, као што је Ганголф, зао човек - пас рата.
Кроз духовни развој јунака боље разумемо хумане поруке твог дела. И, то су најсјајније епизоде.
- Вера је лични избор сваког човека. Хришћанска вера даје човеку слободу да бира хоће ли се окренути према добру или злу. Живот би нам био знатно сиромашнији и бесмисленији без Бога. И, поред тога што је хришћанска духовност присутна, опет нека сила гура моје јунаке у непромишљеност и сукобе. Ту је свеприсутни ђаво који шапуће човеку на уво. По Јеванђељу, Христос се удаљио у пустињу због тога, да би се тамо, у самоћи, молитвом и постом припремио за испуњење свог великог дела, због којег је и дошао на земљу. Четрдесет дана и четрдесет ноћи он је био у дивљој пустињи.
Приступио му је ђаво и трудио се да га лукавим питањима и кушањем наведе на грех. Тек када није успео, рогати се повлачи. Дакле, ђаво заводи, нуди, хоће да тргује са човеком. Свако зло и бес од њега произлази. Тражећи одговор на ово и многа друга питања, која сваки човек себи поставља, један мој јунак, архимандрит Емилијан Кенгелац, тешећи младог ђакона Теодора, који је поклекао духом, наводи речи Светог Јована Дамаскина: „Од нас зависи, или ћемо да останемо у врлини и следимо Бога Који њој призива, или да оставимо врлину, што значи да будемо у пороку и следимо ђавола који нас, без присиљаваља, томе призива?”
Овим „епилогом” у роману завршава се једна тешка и крвава историјска и породична епопеја. Тако један од најлепших јунака, Теодор Вилински, се подиже из свог посрнућа и наставља да живи. Добар човек је утеха овог света. Ко ће да настави, ако он одустане?!
Трагам за изворима, архивским документима, записима, сведочанствима, реконструишем догађаје и поетски их уобличавам. Одувек сам градио своје романе на основу истините приче, зачињене неизоставном фикцијом. У наративном и поетском нивоу, покушавам да се у мојим делима преплићу психолошка, идеолошка и религиозно-филозофска размишљања. У томе су ми много помогли и моји верни пријатељи, са којима сам се пре пандемије редовно сусретао и водио жучне разговоре о историји, религији, политици, националном идентитету, литератури и култури”, каже наш саговорник.
Има ли наде за човека и човечанство?
- Ух, то је тешко питање! Има једна стихира, која се поји на Велики петак „Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа”. То је ужасан призор када је човечанство осудило Исуса на смрт. О, како је страшно кад човек убија Бога! Било би утешно да се човек уразуми. И ја умем да потонем гледајућу куда иде овај свет, како се све полако распада, почев од породице и нације, па све до држава и континената. Живимо у колективној залуђености. Увек је било злокобних времена и ратова, али ово сада што се дешава у свету, то је једно веома перфидно зло. С Божјом помоћи, надам се да ћемо се и са овом пошасти некако изборити.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.