На државним универзитетима у Србији мушкарци чине 80 одсто истраживача, а у оквиру научних института ситуација је нешто другачија – жене су присутне са 51 одсто.
Жена никада није била бирана за председника Српске академије наука и уметности током 179 година постојања ове институције. Боље среће била је Марија Богдановић, јер је постала прва жена ректор Београдског универзитета 2000. године – након готово два века постојања ове академске установе.
Иако су студенткиње у већини на факултетима у Србији, формално образовање девојака у нашој земљи почело је тек 1844. године, када је посебним законом о образовању њима дозвољено да иду у засебне школе, док су се жене из аристократских кругова углавном школовале у иностранству. Све су ово подаци који су презентовани на конференцији САНУ под називом „Научнице у друштву”, која је организована поводом 11. фебруара, Међународног дана жена и девојака у науци, који је уведен и обележава се на предлог Уједињених нација.
Осврћући се на улазак жена у науку, др Драгана Поповић, доктор биофизике и професорка на београдском Факултету за ветеринарску медицину, подсетила је да је бављење науком вековима било резервисано за мушкарце. Тек уз подршку мужева, очева или браће, жене су могле да се баве науком, уз услов да истовремено не запостављају породицу и домаћинство.
– Историја нам говори да је једна од познатих научница у античкој Грчкој била Теана, Питагорина жена и ученица, а у средњем веку жене почињу да проучавају медицину и астрономију. Универзитет у Болоњи, један од најстаријих европских универзитета, од свог оснивања био је отворен за жене, а исто важи и за прву медицинску школу у Салерну, која је отворена за жене у деветом веку. Ана Моранди Манцонили направила је у 18. веку воштане моделе унутрашњих органа који се данас чувају на Универзитету у Болоњи. Кћерка песника Џорџа Гордона Бајрона, Ејда Бајрон, направила је у 19. веку нацрт машине за летење за коју се каснијим експериментима показало да заиста може да лети. Мање је познато да је позната неговатељица Флоренс Најтингејл била зачетница медицинске статистике – истакла је др Драгана Поповић, додајући да се пре Другог светског рата број жена на Београдском универзитету кретао између пет и десет процената.
Између 1970. и 1990. године нагло се повећао број студенткиња у Србији.Марина Соковић, помоћник министра просвете, истакла је да на државним универзитетима који су под ингеренцијом Министарства просвете, науке и технолошког развоја, мушкарци чине 80 одсто истраживача, док су жене заступљене са 20 процената. У оквиру научних института ситуација је нешто другачија – жене су присутне са 51 одсто, док мушкарци учествују са 49 процената.Наша саговорница напомиње да у оквиру научне заједнице постоје и институти у којима су жене бројније – добар пример је Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић” Универзитета у Београду, где жене чине чак 82 одсто истраживача, док се 18 процената мушкараца бави истраживањима на овом институту.
– Када су у питању друштвено-хуманистичке науке у Институту за педагошка истраживања од 50 истраживача, чак 45 су жене, у Институту за српски језик САНУ од 86 истраживача, 65 су жене, а у Етнографском институту САНУ од 33 истраживача, 22 су жене. Занимљиво је да жене чине већину и на Институту за криминолошка и социолошка истраживања – од 30 истраживача, 21 је жена. Међутим, када се погледа руководећи кадар у склопу државних института, примећује се да су мушкарци бројнији – на функцијама се налази 69 процената „јачег пола” и 31 проценат жена – наглашава др Марина Соковић.
Директорка Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић” такође је жена – др Мирјана Михаиловић. На челу Института за примену нуклеарне енергије налази се др Олгица Недић. Директорка Института „Михајло Пупин” је професор др Сања Врањеш, а на челу Института за нуклеарне науке „Винча” је професор др Снежана Пајовић. Др Весна Ђорђевић је директорка Института за хигијену и технологију меса, док се др Јелена Беговић налази на челу Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство.
У оквиру друштвено-хуманистичких наука жене су доста заступљене на директорским позицијама. У Институту за педагошка истраживања директорка је др Николета Гутвајн, док је др Ивана Стевановић директорка Института за криминолошка и социолошка истраживања. Иначе, на листи најцитиранијих научника у Србији од укупно 100 истраживача, налази се 28 жена.
Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић оценила је да се женама у науци мора омогућити да подједнако учествују у истраживачком раду и доношењу одлука, као и да младе жене треба охрабрити да студирају тзв. МИНТ науке – математику, инжењерство и технологију и граде каријере у научним професијама. Она је напоменула да и поред пораста броја истраживачица у науци, традиционалне родне улоге и даље имају негативан утицај на трајно опредељење жена да се баве науком, што се одражава на њихов професионални и материјални статус, али и на напредак целог друштва.