„Данас готово да нема драматичног или неочекиваног догађаја, било да се ради о терористичком нападу, политичком убиству, временској непогоди, рату, економској кризи или пандемији вируса корона, који неће проузроковати појаву теорија завере. Оне цветају у времену кризе јер на сложено питање, просто речено, нуде једноставан и недвосмислен одговор”, каже др Јован Бајфорд, професор психологије на Отвореном универзитету у Великој Британији.
Професор Бајфорд, који више од две деценије изучава теорије завере и који је део својих научних истраживања преточио и у књигу „Теорије завере: Србија против новог светског поретка”, у којој је анализирао завере у нашој земљи за време НАТО бомбардовања, истиче да је од почетка пандемије вируса корона постојао несклад између наизглед баналног узрока пандемије (трансмисије вируса са животиње на човека у Вухану) и драматичних последица – само неколико месеци касније цео свет је практично стао.
„Пошто смо навикли да драматични догађаји имају драматичан узрок, објашњење о слепим мишевима и панголинима многима је деловало неуверљиво. С обзиром на то да је реч о новом вирусу, било је доста непознаница о начину његове трансмисије, заразности и морталитету, методама лечења... Мере сузбијања епидемије су се мењале, а научна сазнања су стицана у ходу. То је код многих људи проузроковало сумњу, поготово код оних који од науке очекују извесност. Теорије завере задовољавају потребу за извесношћу јер нуде јасан, недвосмислен и заводљив одговор на питање зашто нам се све ово дешава. Кроз причу о махинацијама фармацеутске индустрије, светске елите, моћних држава или технолошких компанија, оне су успоставиле равнотежу у сразмери узрока и последице и наметнуле се као релевантно алтернативно објашњење”, објашњава овај саговорник.
. Јован Бајфорд истиче да социјални психолози већ деценијама покушавају да дефинишу психолошки профил особе која верује у те теорије – у ту сврху анализирали су на десетине различитих психолошких карактеристика, од структуре личности, преко политичких ставова и уверења, до разних когнитивних фактора. Међутим, за сада без значајнијих резултата.
„Ако смо ишта сазнали из ових истраживања, то је да су, када је реч о теоријама завере, поборници и скептици у психолошком смислу много сличнији једни другима него што већина људи претпоставља. Међутим, питање зашто једна особа верује у теорије завере, а друга не, заправо и није најважније. Много је битније проучавати зашто у времену криза, пандемије и социјалних превирања потпуно нормални људи, различитих психолошких профила и карактеристика, проналазе нешто уверљиво у њима”, каже Бајфорд и додаје да нема поузданих доказа да је подложност теоријама завера у вези с интелигенцијом или нивоом образовања.
„Да на теорије завере наседају или да их шире само неинтелигентни или необразовани људи, оне би биле много мањи друштвени проблем него сто јесу. Скептици оне који верују у завере често сматрају за необразоване будале. Али поборници теорија завере не остају им дужни. Они слично мисле о скептицима, за које тврде да су наивни и глупи пошто су насели на званичну верзију догађаја. Међутим, занимљиво је да људи који верују у завере често верују у различите међусобно супротстављене теорије. На пример, верују да ковид 19 проузрокује 5Г технологија, али истовремено мисле да је корону створио Бил Гејтс да би људима уградио микрочип. Ово је важно јер указује да многи људи не верују слепо у једну теорију, већ различите теорије завере које су у оптицају користе као ресурс на који, по потреби и у зависности од контекста, могу да се позову и да га искористе да себи и другима објасне све ово што нам се дешава, искажу сумњу у званичну верзију догађаја или дају израз својим бојазнима, односно осећају беспомоћности. Дакле, привлачност теорија завере не лежи у њиховој уверљивости или конкретном садржају, већ у утиску које стварају код оних који у њих верују”, наглашава Бајфорд.
Овај психолог објашњава да ма колико теорије завере деловале застрашујуће, оне ипак изазивају олакшање јер омогућавају да се пандемија припише узроку који се у крајњој линији може контролисати. Теорије завере у себи увек садрже нереалистичну наду да оног тренутка када се разоткрије завера, свет ће се вратити на старо и добро ће победити зло. Осим тога, оне су велики извор самоуверености. Људи који у њих верују често имају осећај да су део jуначке мањине која се одупире масовној манипулацији и која је успела да докучи како свет функционише и зашто нам се дешава то што нам се дешава. Тај осећај супериорности, чак и у односу на науку и експерте, веома је угодан, и то је један од разлога зашто је оне који верују у теорије завере тешко разуверити.
„Истраживања показују да постоје регионалне разлике и да су теорије завере више заступљене у регионима о чијој су судбини, кроз историју, често одлучивали други – пре свега велике силе. То је случај с Балканом, Блиским истоком и деловима Африке. Тамо где је идеја о томе да вам неко ради о глави саставни део историјског искуства и фолклора, лакше је убедити људе да су жртва завере, било да се ради о политици или пандемији. У Србији су теорије завере биле део званичног дискурса током деведесетих, а посебно у време НАТО бомбардовања. Идеја да се Србија нашла на удару новог светског поретка била је општеприхваћена. Теорије завере које налазимо данас су, наравно, потпуно другачије у смислу конкретног садржаја, али основни мотив је исти – ништа није онако како изгледа, а интерпретација стварности коју нам сервирају само је параван за закулисне радње светских моћника”, каже Бајфорд.
У књизи „Теорија завере: Србија против новог светског поретка”, базираној на докторској тези, Јован Бајфорд је настојао да објасни зашто су теорије завере постале толико популарне у пролеће 1999, али и како су одређене екстремне врсте теорија завере, као што су јеврејска урота против Срба или паранормални аспекти рата против Србије, тада постале део матичног тока.
„Иако то истраживање јесте било о Србији у једном конкретном историјском тренутку, главна тема ипак су биле теорије завере. Анализирајући њихову реторику и логику, покушао сам да утврдим како и зашто се оне намећу у кризним ситуацијама и како сама идеја да тамо негде неко вуче конце светске политике отвара врата и неким крајње бизарним уверењима. Касније сам написао још једну књигу на ову тему, ’Критички увод у теорије завере’, која је објављена на енглеском. У њој сам настојао да нека од сазнања из свог истраживања србијанског завереничког дискурса продубим и применим на теорије завере у другим контекстима јер су теорије завере одувек биле глобални феномен, што популарност завереничких интерпретација пандемије вируса корона и потврђује”, закључује др Јован Бајфорд.