"По старом београдском обичају, нас двојица смо се прославили због књиге коју смо објавили, а објекти које смо у њој описали су, углавном, сада у лошијем стању него тада", каже у интервјуу за Глас Пеште аутор књиге „Београд испод Београда“.
Господине Николићу, како сте се заинтересовали за ову тему, када је књига први пут објављена и колико је до сада издања имала?
- Kњига „Београд испод Београда" родила се 2002. године и до сада, чини ми се, има око 18 издања. Писали смо је др Видоје Голубовић и ја, а грађу смо скупљали годинама пре тога. Искрено, у прво време сам мислио да смо написали сезонску књигу, па да ће објекти које смо у њој описали недуго затим бити осветљени, да ће бити спремни за посету публике и туриста. По старом, „добром" београдском обичају, нас двојица смо се прославили због књиге, а објекти које смо у ној описали су, углавном, сада у лошијем стању него тада. Истина, оне подземне грађевине које су у власништву „Београдске тврђаве", попут Римског бунара, војног бункера и Великог барутног магацина су данас у знатно бољем стању и о њима се води рачуна. Са друге стране, Ташмајданске пећине, које су вероватно највећи туристички потенцијал Београда, остале су "под кључем" и чекају санацију. И, то траје већ око две деценије.
Интересовање за ову тему родило се средином деведесетих година, када сам као новинар „Вечерњих новости" први пут сишао у подрум најстарије очуване куће у Београду, у Улици цара Душана 10. То је такозвана Флајшманова кућа, (названа по Елијасу Флајшману, власнику), направљена 1726. године, као једна од седам идентичних које су биле нанизане једна до друге. Нажалост, стални ратови и безбројни војни сукоби порушили су све остале зграде, тако да је само ова кућа остала. Извесно је да је од ње водио један стари, тајни, подземни пролаз, вероватно ка Доњем граду подно Kалемегдана. Нове, савремене грађевине које су никле на тој траси тражиле су дубоке темеље, и извесно је да је тај пролаз прекинут и да није дочекао данашње време. Међутим, то нас није спечило да наставимо трагање за сличним објектима који се крију испод града, и временом се то истраживање претворило у књигу.
Дугогодишњи сте новинар, што је Ваша основна професија, али и писац бројних књига. Откуда тај истраживачки дух и интересовање за историјске теме?
- Истраживач прво пронађе тему истраживања, а потом, током остатка живота има довољно времена да схвати како, у ствари, истражује самог себе. Себе, у свету који га окружује, или у светлу порекла и предака који су га одредили много више него што то мисли.
Са друге стране, термин „новинар" више не постоји, или макар не постоји у оном лепом светлу које је некада имао. Савремени развој интернета оборио је све критеријуме писменог и промишљеног писања. Отворио је медиокритетски пут онима који имају огромну енергију да се испоље, и још веће незнање које их одређује. У том џумбусу стижемо до савремене "културе" која је, додатно "филована" холивудским немањем маште и производњом анималних задовољења. И, ето нас у беспућу где новинарства, какво памтимо - усвари нема.
Зато свако истраживање креће у правцу самоостварења аутора и одређеног дела публике која жели да оствари и своју, истраживачку знатижељу. То временом постаје једна интересантна интеракција која утажује жељу за заједничким сазнањима. А, историја, сама по себи, остаје нам велика непознаница, јер су многи велики мудраци и аутори остали немушти, отишавши са овог света без писаног трага свог постојања. Ми данас живимо у апсурду постојања човечанства, јер су победници били најлошији људи и углавном - психопате. Темељна психолошка анализа говори нам да су тежишне тачке историје цивилизације били озбиљно поремећени људи, попут Александра Македонског или Наполеона, који су имали тешке поремећаје личности и озбиљне убилачке амбиције које су остварили. На онаквим људима, на којима почива историја, она се "доградила" до оваквих који данас владају садашњим светом. Ни више ни мање.
Зоран Љ. Николић (рођен 1967. у Задру), новинар, публициста, писац, истраживач. Од 1997. ради за "Вечерње новости". Специјални додатак „Бегорадске приче” уређивао је е од 2013 -2018. године. Избор најбољих прича сабраних у збирку „Београдске приче“, објављује 2015. управо „Новости“. У својим књигама открива тајне о заборављеном Београду; одржао је серију предавања под називом „Београд испод Београда”. Прву књигу „Београд испод Београда“, заједно са др Видојем Голубовићем, објавио је 2002. године, а затим излазе и остали наслови: „Масонски симболи у Београду“, „Глобализација за неупућене“, „Тајна Новог Београда“...
Велику пажњу читалаца привукала је најновија књига „БГ Приче 1-3". Шта читалац на њеним страницама може да сазна?
- Kњига „БГ приче 1-3" настала је спајањем три тома која су сукцесивно излазила. То је био избор најефектинијих текстова и тема које сам објављивао у оквиру специјалног додатка „Београдске приче", који сам писао и уређивао за "Вечерње новости", од 2013. до 2018. године. Заиста, имао сам задовољство да "додирнем" неке прелепе теме и да разговарам са дивним саговорницима. Тешко је издвојити неку од њих, јер се, између више од хиљаду фотографија, помињу најразличитије приче, од великих градских љубави, до срушених мостова и заборављених грађевина, до најчуднијих ликова и њихових сећања. Kњига је за муњевит период стигла до трећег издања и има диван пријем код публике.
Имали сте много промоција, а књиге сте представљали, и о занимљивим детаљима историје Београда говорили и пред читаоцима на турама које су се одвијале у лагумима Kалемегданске тврђаве? Kаква су Ваша искуства у таквом, директом сусрету са читаоцима?
- Искрено, највише волим директне сусрете са читаоцима, обожавам тренутке када им видим очи и осећам њихову енергију. Већ девет година постоји туристичка тура „Подземним Београдом", у оквиру које водим читаоце заборављеним објектима на Београдској тврђави. Обилазимо Римски бунар, војни бункер који је донедавно био војна тајна, силазимо у Велики барутни магацин. Популарна Барутана је вештачка пећина ископана пре око три века, у којој данас чувамо најстарије римске споменике настале у некадашњем Сингидунуму. То је заиста једна нестварна временска капсула.
У ово доба глобализације, када би све требало да постане уједначено и упросечено, чини ми се да је раскош београдских разлика његово највеће благо. Зато су и моји читаоци често запрепашћени, јер нису знали за историјско благо које овај град има.
Kако се сада сналазите у доба пандемије? На који начин и даље откривате свима, који то желе, тајне Београда? О какавим се сада сусретима са публиком ради?
- У доба пандемије живимо у огромној збрци фабрикованих информација, и нема ни једног јасног одговора.
Што се мене лично тиче, сналазим се као и сви други. Иако су интернет предавања нешто што не волим, понекад прибегнем и том начину комуникације. Не волим га, јер не могу да видим публику, да јој „осетим пулс". Иначе, у јануару ове године сам са пријатељима организовао највећи кабаре у историји Београда о Београду, у Kомбанк дворани, односно, некадашњем Дому синдиката.
Специјални гости били су: ансамбл "Легенде", Рада Ђурић, Љуба Нинковић и Будимир Новаковић. Сала је била препуна, а остало је да овакав вид дружења наставимо, чим прође ова несрећна корона.
Објавили сте бројне наслове: „Тајне Новог Београда“, „Масонски симболи у Београду“, ту је и збирка поезије „Декада“, а један од наслова је и књига „Град тајни“, у којој се бавите легендом о гробу хунског војсковође Атиле, који је сахрањен на дну реке? Kако Вас је привукла управо ова прича?
- Причу о Атилином гробу сам искористио као метафору. Своје јунаке сам натерао да траже Атилин гроб, за који легенда каже да је „ту негде", у близини ушћа Тисе у Дунав. Био је то унеколико и обрачун са грамзивошћу западне цивилизације и тобожњим истраживачима који имају само једну жељу - да се нагло обогате. Атилин гроб ће, верујем, још дуго остати тајна, будући да реке током 15 векова (а толико је прошло од његове смрти) мењају своје трасе и токове, и извесно је да је Тиса сада на потпуно другом месту у односу на оно, на којем је некада протицала. Време хунских племена је у петом веку оставило дубок траг.
Много времена проводимо у некој врсти изолације и смањеног кретања. Да ли је то погодан период за писца, истраживача? Како сте користили време које смо проводили у кућама и шта се сада „кува“ у Вашој списатељској радионици?
- Време изолације и смањеног кретања је велики experiment in vivo. Приморани смо да постојимо и у таквим околностима. Уколико пандемија у неком догледном периоду буде окончана, уследиће огроман број новинских и књижевних написа у којима ће се свако потрудити да анализира период који је остао иза нас. Ипак, верујем да више никад и ништа неће бити исто као пре короне. Тако да су савремени писци приморани да размишљају у више смерова: прво, да окончају она дела која су већ започели; затим да узму у обзир новонастале околности, јер ће их бити много, сигуран сам; најзад да схвате да човечанство расте, а број читалаца се губи, јер су све више склони оној неписменој, краткој и непрецизној форми с почетка приче. Kњижевност ће ускоро постати вишак и тај део цивилизацијских „достигнућа" највише ме плаши.
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)