Политика се побринула да се људи из бивших југословенских република, сада држава, држе на прописном одстојању. Да не воле баш много кад чују„ијекавски”, а ови други „екавски”. Бело или бијело. У чему је разлика?
Пише: Ђорђе Телебак, социолог
Ове године у Београду засигурно неће бити оних „џамбо” рекламних плаката са слоганом „тако лијепа, а тако близу”, који позивају на годишњи одмор на јадранској обали. Већ годинама, ето, готово цела Србија летује на острвима грчког архипелага Киклади. Санторини, Миконос, Парос, Милос, Сифнос, Аморгос, Фолегандрос… Па, онда Крф, Крит, Закинтос, Родос... Ходаш по дугим пешчаним плажама чија зрнца песка неодољиво подсећају на грануле хомеопатије. Прави тепих. А тек плаво Јонско и Егејско море. Рај божји!
Наравно да не можемо да будемо злочести и да кажемо да јадранска обала није лепа. Како неће бити кад је венецијанска република иза себе на њој оставила све саме драгуље архитектуре. Плаже су друга прича. Ем су малене, ем по каменим белим облуцима који ти боду табане скачеш као кенгур док се најзад не дочепаш мора.
Сећам се оних времена кад су Чеси својим „шкодама 1.000 МБ” („хиљаду малих брига”) долазили у Далмацију. Како је код те „шкоде” пртљажник био напред, предње гуме би готово „легле” због тежине терета. А како и не би. У гепеку беху на десетине конзерви, а уз то и неколико шатора које је ваљало у Далмацији продати да би продужили летовање. Будући да им је земља била чланица Варшавског пакта, на Јадран су могли доћи само сваке треће године.
Још ми није ишчилело из присећања кад ми је једна Чехиња тих година рекла да су морали од банака да траже „девизно обећање”. Потврду да ће добити одређени (посве мали) износ девиза за путовање. Иначе, Чеси су у оно време били прави „махери” далматинских плажа. Преко ноћи би на плажи остављали три пешкира као знак да су резервисали места.
Први пешкир би поставили у непосредној близини мора. Други на средини плаже. А онај трећи и најважнији – у хладовини борова. Како се земља окреће око своје замишљене осе, те и сунце мења положај, тако и они скачу с једног пешкира на други. Међутим, проблем би настао кад би им неко, док су се купали, заузео место склонивши пешкир.
Данас су друга времена. Чешка и Словачка су у ЕУ. Живи се боље. Данашња „шкода” има мотор напред и неодољиво подсећа на „пасат”, свог брата, њеног новог газде „Фолксвагена”. У Паризу огроман број таксиста вози „октавију” и кажу ми да су њоме врло задовољни.
У овој ери национализма и шовинизма што се попут поводња сручише на просторе бивше Југославије, становници Србије заобилазе Јадран „у широком луку”. Искрено, коме је до тога да одвоји позамашну суму новца за годишњи одмор па да се уопште не одмори? Не верујем да неко такав уопште постоји. Да ли да прича на енглеском, а не на својој екавици, да би на плажи био миран и без мрких погледа свог хрватског комшије? Има већ подуго како је летовање на Јадрану за Србе постало права правцата мора. Не море.
Шта се то догађа с ова два наша највећа народа, Србима и Хрватима? Који цела „три дана и три ноћи” могу ћакулати а да им при томе не треба никакав преводилац. Ко то угаси светло у српско-хрватским односима? Никако не бих рекао да је мржња посреди. Пре бих тај њихов заједничком историјом оптерећени однос ставио у контекст – великог ината.
Не само Срби и Хрвати, него и остали народи из „југосфере” познати су као велике „инаџије”. Зашто – не знам. Ко им је то и кад стао на жуљ? Османлије? Аустроугари? Да су Срби, рецимо, хипокрити као што су људи на европском западу, сигуран сам да би у комуникацији имали много мање проблема. И да би преговори с Бриселом око уласка у ЕУ ишли глатко. Али такви смо какви смо. Директни. Засад нам, ето, за руком никако не полази хипокризија. Што на уму – то на друму. Лако планемо. И један другоме, без кочнице, све „саспемо у лице”.
Политика се на овим просторима побринула да се људи из бивших југословенских република, сад држава, држе на прописном одстојању. Да не воле баш много кад чују„ијекавски”, а ови други „екавски”. Бело или бијело. У чему је разлика? Некад, сећам се, постојала је језичка толеранција. Послао бих текст у неке новине које излазе у Србији и он би изашао онако како сам га и написао. Дакле, на ијекавици. И супротно, текст написан екавицом такав био би објављен у штампи ијекавице. Међутим, то задуго више не постоји. Где је и због кога је пукло?
А шта тек рећи за стање у економији „региона”? Хоћеш-нећеш, кад-тад нам ваља признати да је реч о посве природној и безусловној повезаности и испреплетености економских веза на овом маленом географском простору. Крајње је време да се ови наши дозлабога тврди, поносни и инаџијски народи из централне Европе (не, како неки на западу кажу, „источне”) упитају „колико је сати у њиховим односима”.
Бојим се да не остане опет и све баш као наслов оне незаборавне француске поп-мелодије „Je t’aime, moi non plus” („Волим те, ни ја тебе”), коју је за само једну ноћ, на наговор заносне Брижит Бардо, с којом је био у краткотрајној љубавној вези, компоновао неоспорни шеф француске поп-сцене шездесетих година, певач и композитор руског порекла, славни Серж Гензбур.