Уколико би Србија постала мањински власник новог дела нукелеарне електране Пакш у Мађарској, то Србији не би донело само сигурност снабдевања енергијом, него би пружило шансу да српски инжењери коначно дођу до конкретних увида у ту технологију и специјализују се за њу, сматра генерални секретар Светског савета за енергију у Србији Миодраг Месаровић.
Права подршка електроенергетском систему Србије, када из њега почну да се повлаче термоелектране била би изградња нуклеарне електране, а четврта генерација те технологије користи нуклеарни отпад као гориво, изјавио је Миодраг Месаровић.
„Угља ће у Србији вероватно бити само до половине овог века, а у међувремену морамо нечим да га замењујемо”, рекао је Месаровић за Танјуг. Он је оценио и да је било можда превише ентузијазма око обновљивих извора, док није дошла криза.
„Најпре у Тексасу, где су се људи смрзавали, јер није било довољно енергије, а видимо и какав хаос је био у октобру, јер је неко закаснио да се обезбеди гасом чекајући да биртократија дозволи да Северни ток 2 проради, а велики део енергије се произоди из гаса. Онда је одмах скочила и цена и ја мислим да ће то бити трајни поремећај. Обновљиви извори нису у стању да задовоље потребе, а једини стабилан извор је нуклеарна енергија”, сматра Месаровић.
Он је нагласио да је у историји било свега три несреће на нуклеаркама најстарије генерације и то због људске грешке, а не због технологије: „Поучена несрећама, наука је наставила да развија ту технологију и сада се развијају модуларне електране које су у стању да дугорочно обезбеде сигурност енергије. Сигурност помињем, јер у једном килограму урана имате око 500.000 пута више енергије него у килограму угља. Када напуните једном реактор, онда на сваких пет година додајете нову шаржу горива, а ваљда је тих пет година довољно да обезбедите сигурно снабдевање новом шаржом горива”.
Навео је да у свету ради 450 нуклеарки које су раније производиле око 17 процената енергије, а сада је то пало на 10 одсто, због изградње електрана на обновљиве изворе: „Наше потребе за енергијом су за сада задовољене, а веће потребе ће се појавити отприлике за десетак година кад из погона буду излазиле ове најстарије термоелектране”, рекао је.
Нагласио је и да, уколико бисмо постали мањински власници нове нукелеарне електране Пакш у Мађарској, то Србији не би донело само сигурност снабдевања енергијом, него би пружило шансу да наши инжењери коначно дођу до конкретних увида у ту технологију и специјализују се за њу. Он процењује да би Србији 10-15 одсто енергије из те нуклеарне електране било довољно да замени један од већих блокова термоелектрана.
Месаровић је додао да би се и грађани тиме постепено ослобађали страха од нуклеарки, јер је, како каже, свеједно да ли је таква електрана у центру Београда или на 60 километара од наше границе. Оценио је и да би тих 200-300 мегаварта, колико бисмо добили из нове мађарске електране која се гради био само почетак, а да би права подршка енергетском систему била градња нуклеарне електране у Србији.
„Нова генерација нуклераних централа је таква да оно што се сматра нуклеарним отпадом користи као гориво и не ствара опасан отпад”, рекао је Месаровић и напоменуо да на том принципу раде и нови, модуларни реактори.
Месаровић је рекао да је предност модуларних нуклеарки, чија је снага 100-200 мегавата по модулу, то што модули могу да се додају у складу са раштућим потребама за струјом и да не захтевају дуг процес изградње.
„Наиме, оне се већ у фабрици потпуно формирају. Ове велике се граде на локацији, заварују, а ове се изграде и тестирају у фабрици и онда дођу на локацију потпуно спремне”, објаснио је.
Он сматра и да не треба све термоелектране заменити нуклеаркама, већ комбиновати различите изворе енергије, међу којима укључити и обновљиве: „Тако да би комбинација која би укључивала све расположиве врсте енергије била права тако да будемо сигурни да обезбедимо електричну енергију у време када ће све прећи на њу”, закључио је Месаровић.