Зависност од мобилних телефона и других сличних уређаја ће бити још већа, a поставља се питање и пораста стопе депресије, гојазности и сличних обољења која могу бити последица изолације и редуковања вршњачких контаката.
Доцент на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду
Ако бих вас питала којој генерацији припадате, највероватније је да бисте ми одговорили на један од следећа два начина. Први одговор био би условљен историјским тренутком у којем сте рођени, па бисте рекли да сте нпр. беби-бумер (ако сте рођени након рата, кад је нагло растао природни прираштај) или сте миленијалац (ако сте се родили у новом миленијуму). Други одговор односио би се на догађаје који су обележили вашу младост. У том случају рекли бисте да сте генерација хипи покрета и сексуалне револуције, или сте генерација чије сазревање је обележио распад заједничке државе или пад социјализма...
Ако више нагињете ка другом одређењу појма генерације, онда сте ближи социолозима и психолозима који сматрају да се управо формира и стасава ново покољење које ће се у будућности карактерисати као ковид генерација. Ту спадају млади људи који сада завршавају средње школе, улазе на факултете или их приводе крају. То је генерација која, упркос локалним разликама, дели слично глобално искуство битно другачије од свих претходних. У страним медијима и стручној јавности све више се говори о будућности ковид генерације. Које су то заједничке особине и искуства људи који сада имају између 18 и 25 година?
Прво и основно, њихов поглед на школски систем (овде нарочито мислим на оне који су се тек уписали или можда завршили прву годину студија) радикално је другачији од претходних генерација, јер аутентично искуство студирања подразумева оне елементе који су тренутно онемогућени. Студирање није студирање без дружења на факултету и ван њега, без размене мишљења (и нажалост скрипти) с колегама на ходнику факултета, без искуства сналажења у новом граду и/или новој држави (за оне који мењају место боравка). Студирање подразумева и преузимање одговорности у расподели времена и других организационих ресурса и студентски активизам. На крају, али не и најмање битно, подразумева и живу реч на предавањима. Дебату с професорима и колегама не може ништа да надомести. Другим речима, студирање је важан формативни период који доноси сасвим нову перспективу и поглед на свет, изоштрава критичност и развија увиде који надилазе градиво које треба савладати. Настава која се одвија само на монитору је за 180 степени другачија од наставе која се одвија у крцатим универзитетским просторима.
Друга важна карактеристика ковид генерације произаћи ће из одговора на питање: Како ће се потпуно извесна глобална економска криза одразити на домаће тржиште рада и појединачне шансе да се пронађе одговарајуће радно место? Сви светски медији пишу о расту незапослености. Какве шансе за запослење имају млади, који су и иначе рањива категорија на тржишту рада? Да ли ће се појачати егзистенцијална несигурност припадника ковид генерације и како ће они доживети свој старт у живот одраслих?
Треће, на глобалном нивоу расте неповерење према различитим институцијама, а нарочито према експертском знању. Медицина нема одговоре на многа питања, предвиђања се углавном нису остварила, превише је непознаница у вези са самим вирусом, али и са епидемиолошким мерама. Ковид генерација, како видимо, стасава у условима потпуне децентрализације поверења, које се поклања различитим изворима информација и то у складу с личним преференцијама. Извори информација крећу се од теоретичара завере до Светске здравствене организације. Какве ће политичке, социјалне па и здравствене последице фрагментација поверења имати на сазревање ковид генерације?
Можемо набројати још неке од одлика ковид генерације. На пример, потрошачке навике ће бити битно другачије, јер су доминантно условљене онлајн куповинама. Зависност од мобилних телефона и других сличних уређаја биће већа него што је сада, предвиђају стручњаци. Поставља се питање и пораста стопе депресије, гојазности и сличних обољења која могу бити последица изолације и редуковања свих и, најважније, вршњачких контаката.
Искуство глобалне пандемије мења људе у било којим годинама. Међутим, период адолесценције је нарочито важан за формирање идентитета. А како се овој здравственој кризи не назире крај, велико је питање какав свет ће креирати млади који се управо сада социјализују. Песимисти кажу да ће то бити високо атомизована и индивидуализована генерација. Да ће борба за сопствени живот и здравље и физичка изолација довести до тога да свако гледа само себе и своје интересе, да се брани од других, те да се назире сурова будућност коју бисмо могли назвати речима чувеног филозофа Томаса Хобса – „ратом свих против свих”. Оптимисти, с друге стране, сматрају да је управо оваква криза иницијална каписла за буђење солидарности и колективне свести о важности бриге за другог човека. Лепши поглед на будућност подразумева да ће управо данашњи млади људи схватити значај колективног делања и важност заштите јавног добра, те да ћемо добити свеснију, еманципованију и промишљенију генерацију која ће бити спремна да се бори за продуктивне циљеве.
Било како било, будући да је ових дана тешко предвидети шта нас чека сутра, а камоли како ће се одвијати развој ковид генерације, можемо једино закључити да ће то бити генерација битно другачија од претходних.