Глумици Наташи Нинковић једногласном одлуком жирија на управо завршеном 30. фестивалу „Дани Зорана Радмиловића” у Зајечару припала је престижна награду за најбоље глумачко остварење. Награђена је за тумачење Нере у представи „Тре сореле”, по тексту Стевана Копривице, у режији Милана Караџића и продукцији београдског Звездара театра.
Зајечарски жири овога пута радио је у саставу: др Мирослав Радоњић, председник, др Душко Љуштина и Милан Цаци Михаиловић. Ризници глумачких признања Наташа Нинковић уједно је додала и други „Зоранов брк”… Први је добила за тумачење Велике у представи „Трансилванија” Драгана Николића, у режији Милана Караџића.
Иза ове суптилне драмске уметнице је изузетна глумачка каријера. Рођена у Требињу, завршила Факултет драмских уметности у Београду, ова глумица раскошног дара иза себе има бројне сценске јунакиње: Бјанку, Флору, Хеду, Госпођицу, Селестину, Лукрецију, Шарлоту, Хелену, Катарину Ризнић, Марту Ковач, Варју, Јелену Катић, Сојку...
Глумачки суверено, сценски ефектно, духовитом стилизацијом и специфичном експресивношћу, како пише у образложењу жирија, маестрално сте обликовали лик Нере. Какав је осећај бити овенчан још једним признањем у низу, у овом случају са духом Зорана Радмиловића у позадини?
- Истинска и велика ми је част, заиста! И због тога што је Радмиловић био великан кој је већ постао легенда и чија се дела и данас гледају. Не само да успешно одолевају времену већ и у овој папазјанији свега и свачега постају још видљивија и већа! Посебно ми је драго што сам награду добила за улогу Нере у „Тре сореле”, коју много волим и кроз коју ми је дата велика слобода да се играм, да се одлепим од земље и у срећи и у боли! И када тако добро познајете неку особу и када је присвојите и направите цео круг/кругове са њом, онда и импровизација произилази из игре као надоградња а не као последица незнања и неспремности!
Која је то снага, енергија коју је поседовао Радмиловић да се и данас памти и препричава. По ћему ви памтите овог мага сцене?
- Тек јуче сам схватила да никад нисам гледала Зорана Радмиловића уживо. Ваљда сам толико пута гледала на касетама његове представе да сам имала утисак да га баш добро знам! Толико прича слушала везаних за њега и његов начин промишљања позоришта, да ми је био близак! У смислу, имамо ми и награде „Раша Плаовић”, „Миливоје Живановић”, али немам однос да сам их икада познавала, не осећам их блиским на тај начин. А Радмиловић је и кроз „Приче из мајсторске радионице” и кроз „Маратонце” ушао имам утисак у сваку кућу, као неки род! Прва асоцијација су ми импровизације на сцени, лакоћа којом изазива смех и дубоке мало тужне очи.
Радмиловић је имао невероватн дар комичара, дубоко промишљање света у коме је живео. Чему ви тежите у свом сценском изразу?
- Мислим да дубоко промишљам о свету у коме живим и себе у истом, али не размишљам о свом изразу. Мој израз је претпостављам последица мог размишљања, укуса, унутрашњег садржаја. Кад добијем неку улогу, тежим да је савладам тако да дођем до оног простора слободе, где почиње игра и где онда добијете као неки ореол изнад главе који вас обасјава посебном светлошћу. И све што урадите допире до гледаоца, а вас испуњава до последње честице вашег бића. Наравно да се то не дешава увек. Разлози су многобројни. Када причам о томе, одмах мислим на сцену, јер је тамо то ређе и теже, с обзиром на то да сте део великог тима.
Представа „Тре сореле” заснована је на бокешким легендама о три неудате сестре које иза зидова куће у Прчњу сањају љубав и свог „капетана”... Зашто је ово време за Неру?
- Када је нешто добро и тачно, као што је тачна Бока Стеве Копривице, свет се сам отвара и инспирише вас, побуђује машту и игру, без обзира на време и место догађаја. Па ако још додамо истиниту интрепретацију, тачне односе, то право иде до људског срца које не познаје векове, различитости и бива препознато у сваком времену.
Колико је деликатно проникнути у тај комплексни свет Стеве Копривице и приближити га публици? Које борбе сте водили у себи трагајући за слојевима које сте слагали у лику Нере?
- Кроз Неру сам борила њене битке, препознавајући неке архитипове који су ми познати и блиски из окружења где сам одрастала. Јако бих волела да опет играм Чехова и често сам размишљала како бих волела да пробам његове ликове да играм на исти начин као што сам прилазила Нери. А то ми је освестио Богдан Диклић, гледајући га, божанственог, у представи „Ујка Вања” код Егона Савина. Био је јако комичан у свој тој својој трагичности: као моја Нера!
Готово да нисте имали времена да уживате у овој награди, јер сте непрестано на снимањима. Којој новој јунакињи сте се сада препустили?
- Ево и вама одговарам у паузама снимања и шаљем вам одговор по одговор. Нажалост нисам била у могућности да одем у Зајечар по награду јер сам била на сету, снимала сам „Чудне љубави” у режији Николе Која. Снимам Анку Констатиновић у филму „Кнез Михајло” у режији Милорада Миликовића. И посебно уживам играјући Нацу у серији „Бунар”, коју је Игор Ђорђевић, мој колега, писао за мене у режији Маше Нешковић.