"Када односи између Загреба и Београда нису добри и када прелазе у неку врсту сукобљавања, онда није комотно бити Србин у Хрватској. Нама је боље када су односи мирнији, а лошије нам је када су односи немирнији. Данашњи односи нису мирнији, а нама треба мира да бисмо се опоравили", каже Милорад Пуповац, председник Српског народног већа и лидер Самосталне демократске српске странке, на питање како је Србима у Хрватској ових дана.
Ближи се годишњица „Олује”, Србија је подигла оптужнице за ратни злочин 1995. на Петровачкој цести, председнику Александру Вучићу није одобрена посета Јасеновцу, хрватски надбискупи протестују због тога што СПЦ дечје логоре у Сиску и Јастребарском не третира као „прихватилишта за сирочад”, на хрватском приморју су забележени инциденти са скидањем београдских таблица...
У неким медијима се за све криви реторика званичника о усташама и четницима, а Пуповац на питање да ли би требало више водити рачуна о ономе што се изговара, каже:
– Олако посезање за четницима у Хрватској или за усташама у Србији, како се догађа протеклих дана, није најздравија реторика, није ни најбоља у актуелном стању хрватско-српских односа, а није ни најправеднија према бројним људима који с усташама не желе да имају ништа, који осећају презир према усташама и њиховом злочиначком трагу. Али, ми живимо у времену олаког коришћења речи и олаког суђења другима, а то није добро. Требало би се чувати речи које воде према ратном искуству.
Да ли ово ново заоштравање односа доводите у везу искључиво с приближавањем годишњице „Олује”, која се у Хрватској слави, а у Србији жали?
- То ће вероватно у неком смислу речи кулминирати обележавањима „Олује”, али цела прича је много тежа и није само ствар приближавање те годишњице. Није ни само ствар хрватско-српских односа, који су ионако с тешким историјским оптерећењем, него и укупних односа у регији и укупних односа према регији оних који утичу на то – много више него Хрвати и Срби – какви ће ти односи стварно бити. Другим речима, ми сада у регији водимо битке око тога ко је све жртва и ко је све већа жртва и чија све жртва треба да буде призната и колико. И не водимо расправу о томе како смо доспели до тога, нити водимо превише расправе о томе ко је све заслужан за то што смо доспели у такву ситуацију. Поуздано знамо да смо једни другима криви, поуздано знамо да једни на друге треба да кидишемо, а не знамо још увек како да се окренемо око себе и погледамо да није можда неко са стране закувао ту паклену чорбу такмичења у томе ко је већа жртва.
Видите ли ви ко би то „са стране” могао бити?
- Понешто видим, а понешто не видим, понешто знам, а понешто не знам. Али знам да се ми у томе не понашамо паметно. Хрвати не могу да не признају Србима да су били велика историјска жртва, нарочито у НДХ, и неразумно је ако то не чине. Срби не могу да не признају Хрватима да су и они имали своје жртве, којима смо допринели и ми Срби. Исто то вреди и за жртве Бошњака. Дакле, ово је почело пре наших „олуја”, а сада је пристигло да се меша с нашим „олујама”, с нашим комеморацијама. И за ову прилику бих само рекао толико, а сигуран сам да ће ме разумети они који о овој ствари, ако имају самосвести, одлучују. И могу то у интересу мира и интеграције Балкана променити.
А има ли нешто што овог врелог лета не видимо и не чујемо, а што би могло да релаксира односе између Србије и Хрватске?
- Ако ме питате има ли нешто у односима између Србије и Хрватске овога тренутка што није само ствар појединачких људских избора или пословних интереса, или културних пројеката, или спортских такмичења – има. Мене радује да је овде била министарка енергетике Србије да разговара о стратегији енергетске сигурности простора бивше Југославије, пре свега Хрватске и Србије. Још ме више радује да је расписан тендер за обнову шест кућа несрећних становника Грубора, који су се упркос страшном злочину који је почињен према њиховој најближој родбини, одлучили вратити и радују се повратку у своје куће. То је резултат настојања хрватске владе, амбасадора Хрватске у Србији, специјалног изасланика председника Вучића Верана Матића и нас овде који партиципирамо у хрватској влади, најпре потпредседника Милошевића, а сада потпредседнице Ање Шимпраге.
Историчар Предраг Марковић сматра да односи Србије и Хрватске нису толико лоши како се често представљају у медијима, те да су они лоши само „на реторичком нивоу”. После свега што сте рекли, чини се да се не бисте сложили с њим?
- Колегу Марковића ценим и радо бих се сложио с његовом оценом, али количина негативних информација која се у јавности може видети, читати, слушати о Србији у Хрватској и о Хрватској у Србији не може бити без утицаја на неке одлуке и на нека понашања људи. Сасвим је сигурно да то блокира политичке процесе, а од политичких одлука зависи хоће ли се обновити пруга између Загреба и Београда, хоће ли функционисати нафтовод између Ријеке и Панчева, хоће ли терминал на Крку бити на располагању и Србији, и колико ће бити на располагању Србији... Од политичких одлука у великој мери зависи хоће ли на стадионима у Хрватској бити навијања „Убиј Србина” или ће бити вређања жртава Вуковара на стадионима у Србији. Дакле, на одређеном нивоу колега Марковић је у праву, али на одређеном нивоу, нажалост, није.
Колико све ово има везе с причом о покушају Александра Вучића да оде у приватну посету Јасеновцу и става хрватске стране да за то сада није време?
- Пре свега, не би смело да постоји време у којем председник Србије не би могао да посети Јасеновац...
Било приватно, било службено?
- Како год. Као што не би смело да постоји време у којем председник Србије или Српске не би могао да посети Сребреницу или у којем председник Владе Хрватске не би могао да посети цркву у Глини. Ствар је само у томе да ли градимо то време, да ли надолазак тог времена припремамо или га не припремамо. А моје искуство је да смо га припремали, али да га нисмо припремили, да у коначници нисмо направили потезе који траже довољно одлучности да се то и догоди. И разумем да постоје неке спољашње околности, стање спољног политичког света, које нас, Хрвате и Србе, деле дубље и теже него што већ јесмо подељени. Мислим на геополитичке поделе и поделе које деле Европу још једанпут на начин на који смо сви не само застрашени него и дубоко, дубоко забринути. Али, свеједно, то би требало бити додатни разлог за нас овде, малене, да уз све разлике радимо на томе да се не удаљавамо још више него што смо удаљени. Да се језик којим говоримо не претвара у језике мржње, а имена оних по којима се он данас зове, српско, хрватско, бошњачко, у имена мржње.
Може ли посета председника Србије Јасеновцу да допринесе приближавању или, како се сада чини, служи некаквом удаљавању?
- Јасеновац сасвим сигурно није место које би требало да удаљава Хрвате и Србе, јер их је довољно удаљио. Јасеновац је место где би требало радити на томе да се премошћује тај дубоки и доиста мрачан понор. Гледано из перспективе нас Срба у Хрватској, за коју нисам сигуран да се довољно уважава и да се довољно разуме, свака посета Јасеновцу, било из Загреба, било из Београда, требало би да допринесе томе да се тај понор премошћује. И да се повећа свест о томе шта је Јасеновац, и код српске и код хрватске стране, али и код света. Тај дубоки страшни траг злочина, који се вуче од 1941. па до данашњих дана, требало би сви боље разумети и имати сви много више поштовања и страхопоштовања према њему, укључујући и оне који, као што сам већ рекао, одлучују у великој мери ко ће бити ко овде, ко ће бити жртва, а ко неће, ко ће бити жртва вишег ранга, а ко ће бити жртва нижег ранга.
Мислите ли да ће доћи до реализације посете Вучића у наредна два-три месеца?
- Волео бих да дође. А још више бих волео да дође до сусрета између водећих људи политике Србије и политике Хрватске, којих нема већ четири године, којих нема ни на којем значајнијем нивоу већ више од четири године (а и то што је било пре четири године није се најславније завршило, поготово када је дошла делегација Сабора на челу с председником Јандроковићем у Народну скупштину Србије). А као што сам већ рекао, не би смело бити никаквог проблема нити питања о томе да ли председник Србије или било који други званичник из српског народа може доћи у Јасеновац. То је као питање да ли неко може доћи у Аушвиц, Дахау или било које друго страшно место страдања, да ли ја могу доћи у Вуковар или на место као што је Овчара.
Какав вам осећај изазива позив министра Грлић-Радмана аустријском колеги да се врати грб с првим белим пољем, усташки грб, на спомен-обележје у Блајбургу?
- У среду смо имали обележавање устанка народа Хрватске у Србу, подигнутог 27. јула 1941, и ми никаквог разумевања за усташка знамења или за сентименте према усташким знамењима немамо нити их можемо имати. Поштујемо хрватску државу, али никаквог поштовања не можемо имати према злочиначкој држави НДХ, која је једино за циљ имала уништење српског, јеврејског и ромског народа. Сви они који се труде око тога да за таква знамења негде добију разумевање – било усташки поздрав „За дом спремни”, било застава с белим пољем, чине историјску грешку према хрватском народу и снажно продубљују јаз између Хрвата и Срба.
Прошлог викенда били сте, не први пут, на КиМ, овог пута поводом обележавања годишњице злочина над жетеоцима у Старом Грацком. Шта бисте рекли, да ли је Србима теже на Косову или у Хрватској?
- Задивљен сам борбом обичних људи, људи из редова политике Срба с Косова и СПЦ на Косову, коју воде за опстанак сваког човека, сваке средине и целог народа, као и за оживљавање сваког храма који је, било у дугом историјском трајању као Арханђели поред Призрена, девастиран и пропао, било да је страдао у рушилачким нападима какви су били организовани 2004. у присуству снага УН. Задивљен сам њиховом борбом за опстанак, размењујемо искуства и тражимо начин како да сарађујемо и како да се узајамно испомажемо у том настојању, које је вредно сваког поштовања и сваке подршке.
Када очекујете долазак амбасадора Србије Јелене Милић у Загреб и шта очекујете од њеног мандата? - Отправник послова ускоро завршава мандат и надамо са да ће нова амбасадорка такође ускоро доћи. Желимо јој добродошлицу, зато што мислимо да амбасада може учинити много на томе да се осигура ефикаснија комуникација у односима између двеју држава и, наравно, да се уради што је могуће више на унапређењу положаја српске заједнице у Хрватској. Дуго је амбасада у Хрватској без амбасадора, а то, уз све напоре који су улагали отправник послова и други чланови мисије, није могло имати исте резултате какве би могло и требало имати када је ту амбасадор.
Извор: Политика