Мађарска је уз Словенију, Немачку, Аустрију, Чешку и Словачку, једно од нових "уточишта" и тржишта која запошљавају српске камионџије. Европа је примамљива због плата које су и до 4 пута веће од онога што возачи камиона могу да зараде у Србији, управо зато нашој земљи фали више од 6.000 искусних возача камиона.
Славољуб Јевтић, председник Националне асоцијације шпедитерских друштава и агената ПУ “Транспорт и логистика” објашњава да Србији недостају три категорије возача – у првој су возачи међународног транспорта, којих недостаје највише, у другој они који раде само у домаћем транспорту, а у трећој возачи у дистрибуцији, односно, снабдевању великих градова.
– Један од новонасталих проблема је и што смо дошли у ситуацију да је доста наших возачких компанија основало компаније у иностранству да би могле да раде, па возачи сада одлазе тамо код њих – те компаније су у Словачкој, Словенији, Мађарској, Чешкој, Бугарској, мислим да има и неколико компанија у Хрватској и у Босни. Други проблем је да одређене компаније из Западне Европе долазе у Србију и купују наше фирме како би, пре свега, обезбедиле возаче – објашњава Јевтић.
Ипак, највећи мотив за одлазак у иностранство је плата. То се посебно односи на доставу и дистрибуцију: - Kод нас је просечна плата у дистрибуцији од 400 до 500 евра. То што зараде наши возачи који развозе храну по градовима и околини, то напољу иде и до 2.000 евра нето – истиче Славољуб Јевтић.
Ипак, он напомиње и да услови у којима раде возачи у ЕУ нису баш тако идеални: – Возачи у иностранству живе тако што четворо-петоро њих живи у једном стану, па се онда деле трошкови. У једном кевету спавају две ососбе које раде у различитим сменама. Реч је о калкулацији да могу да зараде више него овде, а опет рачунају и на то да могу да се врате кад год хоће у Србију, јер је потражња огромна и стално су расписани конкурси за возаче. Одлазе не само млади људи, ту су и људи средњих година који оставе породице у Србији и оду у иностранство да би зарадили – прича Јевтић.
Возачи су, према његовим речима, тражени и због тога што се доста повећао камионски транспорт. Такође, радно време возача се сада стрикно контролише, имате електронске тахографе, па не можете да слажете да сте возили мање него што јесте.
– Више посла и већа контрола, зато нам треба више возача. Возачи који су сада у пензији, све су то у огромном проценту возачи који су прошли кроз обуке у војсци. Ми смо у бившој Југославији имали четири тренажна центра у којима су возачи стицали дозволе за одређене категорије. У међувремену, старосне границе за неке категорије су се помериле. Нешто што сте могли да возите са 18 година сада можете да возите са 21. годином – описује Јевтић све околности које су довеле до недостатка возача.
– Само школовање може да нас извуче из овакве ситуације. Млади морају да стекну неопходне лиценце за рад. За то треба времена. Ми у Србији тренутно имамао 17 школа које су сертификоване од наше агенција за саобраћај и где се раде обуке и иде на испит за лиценцу. То је једини начин да се дође до возача – каже Јевтић.
Ипак, и ту има оно али што возачима срећу квари – будући шофери немају новца да плате обуку и лиценцу која кошта око 3.000 евра. Немачкој недостаје око 80.000 професионалних возача. Сваки трећи ће ускоро отићи у пензију, а размишља се да би ово занимање могла да учини атрактивнијим већа плата. И Словачкој према проценама недостаје 12.000 возача. Велика Британија потражује око 58.000 возача. У неким од најразвијенијих земаља, Kанади и Америци, младим људима препоручују се да се баве овим пословима, јер недостаје 900.000 професионалних возача.