Oперa „Владимир и Косара” као љубавна прича са некадашњег дукљанског простора, премијерно је изведена у СНП-у у Новом Саду. Дело савременог новосадског композитора Стевана Дивјаковића, приказано је у оквиру програмског лука „Сеоба”, европске престонице културе.
Непосредни повод приказивања ове опере је обележавање 161. годишњице постојања СНП-а, у моменту када је Српска Атина европска престоница културе, а Дивјаковић је и овогодишњи добитник Фебруарске награде Новог Сада.
Када је реч о историјском контексту опере „Владимир и Косара”, композитор изричито наглашава да је ово дело „пре свега љубавна прича са некадашњег дукљанског простора”. Стеван Дивјаковић је током вишедеценијског рада створио значајан композиторски опус. Од циклуса соло песама на поезију Јована Дучића, Десанке Максимовић и Иве Андрића, дела за оркестар хармоника, потом за клавир, гудачки и симфонијски оркестар, компоновао је и два балета „Предсмртна љубавна песма” и „Бановић Страхиња”. У области примењене музике стварао је за познате драмске представе „Мурлино Мурло”, „Ревизор”, „Поп Ћира и поп Спира”, „Мрешћење шарана”, „Ожалошћена породица” итд. Дивјаковић је био директор новосадске музичке школе „Исидор Бајић”, потом управник СНП-а у Новом Саду и уметнички директор НОМУС-а.
Пратите будно завршне припреме пред премијеру, какви су утисци док гледате како заиста оживљава на сцени ваше дело? - Опера „Владимир и Косара” концертно је изведена 2017. у СНП-у, и исте године у Београду. Овог пута било је велико задовољство радити како са редитељем Александром Николићем, тако и са диригентима Дианом Чобановим и Микицом Јевтићем. Како је подела направљена са алтернацијама три сопранисткиње изводе Косару и то: Марија Јелић, Дарија Олајош Чизмић и Верица Пејић. Улогу Владимира изводе тенори Стеван Каранац и Марко Живковић, као и многи други солисти. Присуствовао сам готово свим пробама са великом радошћу. Компоновао сам оперу „Владимир и Косара” у жељи да јединственим, универзалним музичким језиком понудим савременом човеку актуелна питања и одговоре из садашњости и прошлости. Било би ми велико задовољство да ова опера СНП-а наступи у Београду, као и у окружењу, у Бугарској, Црној Гори, Албанији, Северној Македонији итд.
Како сте ви доживели причу о Владимиру и Косари, које изворе сте користили? - Либрето ове опере написао сам по истоименој драми Петра Прерадовића и трагедији „Владислав” Ј. С. Поповића. Легенда о љубавној причи Владимира и Косаре инспирисала је многе писце попут поменутог Петра Прерадовића и Ј. С. Поповића, ту је и Лаза Лазаревић, Стеван Сремац и многи други. У њиховим драмама, приповеткама, као и либрету Прерадовића спознао сам духовну љубав Владимира и Косаре, као и Владислављеве пожуде за влашћу, посебно кад каже: „Шта је мени убити човека.” Владимир се моли за свој народ и жртвује се за своје Дукљане. Владиславу је мач вера, да би се на крају питао ко је то он и у шта се претворио, тражећи опроштај од Бога. Веома је важно и што мени пуно значи јесте окупљање верника православне, католичке и муслимаске вероисповести 4. јуна у Елбасану, у Албанији, јер се тог дана износе мошти Светог Јована Владимира, служећи се литургија на српском језику, а била је и у исто време и на албанском језику.
Колико вам значи ова најновија Фебруарска награда и где сте остварили најбоље резултате водећи велике институције и фестивал? - Поносан сам на све награде које сам до сада примио, а то су: прва награда Европске радио-дифузне уније за композицију „Свечана Увертира” за симфонијски оркестар, која је извођена у многим земљама Европе, исто тако ми је драга и Повеља Новог Сада, Октобарска награда Новог Сада, признање „Петар Коњовић” за стваралаштво од националног значаја, као и друге, а Фебруарска награда Новог Сада мени је посебна, јер је примам у години када је град европска престоница културе. Лично сам увек доживљавао мој Нови Сад градом културе, а Европа је потврдила те вредности које он одувек има. Трудио сам се где год да сам радио, да будем човек! За мене је то највећи успех и резултат у институцијама у којима сам био ангажован.
У чему данас проналазите изазов када је реч о вашој музици? - Инспирацију у компоновању сам налазио у поезији Дучића, Андрића и многих других српских песника и писаца. Мој композиторски опус, од соло песме па до најсложеније музичке форме ‒ опере, јасно указује на потребе мог стваралаштва да у датом тренутку своје осећање пренесем на нотни запис. Бићу слободан да кажем да су тренуци у ослушкивању композиције у тишини, гледајући у партитуру, чаробни. Поред праизведбе опере у оквиру програмског лука „Сеобе”, 17. фебруара је изведена моја нова композиција „Балканска фантазија”, на трећем концерту у серији наступа Војвођанског симфонијског оркестра, под називом „The Best of Novi Sad”.