После романа „Аутопортрет са маскама”, Мирјана Митровић се још једанпут вратила Милени Павловић Барили - овога пута у делу под насловом „Као велики компас”, где се упустила у другачији жанр, заронила у писма, исечке из новина, фотографије и заоставштину из фондова сликарке који се чувају у галерији у Пожаревцу која носи њено име.
Од 366 различитих инвентарских јединица, похрањених у галерији, Мирјана Митровић је анализирала 62. Сви ти артефакти откривају Миленину личност и сведоче како о њеном животу тако и о сликарском путу. Кад је у питању преписка сликарке, Мирјана Митровић сагледава „природу односа између адресата и адресанта” и тако, не без литерарне потке, речима слика „људе из културне историје, светске и наше”. У том одсликавању користила је и писма блиских Милениних рођака, с којима је сликарка била у контакту.
Вредност ове књиге се огледа и у начину презентације, где ауторка са осећајем за меру издваја писма или делове писама који не само да оцртавају карактер Миленине личности већ и њена уметничка стремљења. Издавач књиге, галерија у Пожаревцу, жели да нас њом подсети на значајну сликарку која је млада умрла у Америци.
Мирјана Митровић је у књизи „Као велики компас” заронила у писма, исечке из новина, фотографије и заоставштину из фондова сликарке који се чувају у галерији у Пожаревцу
Милена Павловић Барили имала је само 36 година када је преминула, а у земљи рођења, Србији, била је дуго заборављена. Њена мајка Даница, у жељи да сачува успомену на своју јединицу и њено сликарство, остатак живота посветила је борби да у родној кући отвори галерију Милениних слика. Галерија која је понела име сликарке отворена је 1962. године. Из књиге сазнајемо да изборити ту дозволу нове власти није било лако. У првом делу књиге, под називом „Портрети”, ауторка Мирјана Митровић кроз заоставштину одсликава и личност Жана Касуа, кога Милена по повратку из Лондона у Париз упознаје 1931. године. Касу је имао завидну репутацију у уметничким круговима Париза. Пријатељ Милениног оца, Бруна Барилија, Касу ће написати предговор за прву самосталну париску изложбу младе сликарке.
И други Брунови пријатељи прихватиће и подржати Милену, што је талентованој уметници био додатни подстрек. После самосталне изложбе у Галерији „Млада Европа”, запажа Мирјана Митровић, „пријатељство са Касуом и кругом надрелиста око њега, покренули су у Милени до тада непознату ерупцију енергије. Опојни осећај слободе (први пут је живела без мајке), помогао је Милени да разломи дотадашње клишее у поимању света, а 1932. учинио преломном годином у њеном сликарству”.
Од тог догађаја њен уметнички развој имаће узлазну путању. Ауторка књиге „Као велики компас” анализира Миленину заоставштину са циљем да Миленину личност и њене уметничке тежње додатно осветли, како стручној јавности тако и љубитељима уметности. Успех прве самосталне изложбе, атмосфера Париза и људи које је том приликом сликарка упознала сведоче о задовољству амбијентом, друштвом у којем се кретала и уметничким приликама; све је то одговарало њеном темпераменту. У тој групи уметника и интелектуалаца који ће је окруживати била је и група Јужноамериканаца у којој ће срести кубанског музичара Родрига Гонзалеса и са њим, како Марија Митровић бележи, остварити своју прву озбиљну емотивну везу. Лик Родрига Гонзалеса ће се појављивати на неким њеним сликама…
Милену Павловић Барили је ка уметности од малих ногу усмерила мајка Даница, подгревајући њену наклоност према сликарству, чиме јој је помогла да развије тај свој дар. Са 12 година Милена уписује Уметничку сликарску школу у Београду, и са мајком станује у двору. Школовање завршава у Минхену, а онда каријеру наставља изложбама у Лондону и Паризу, путује у Рим и пред почетак Другог светског рата одлази у Њујорк, где смрт 1945. прекида све њене наде. Умрла је у тренутку кад су се за њу отворили путеви за велику каријеру. Мајка Даница бдила је над судбином своје јединице, а после њене ране смрти, над судбином њених слика.
Вредност књиге Мирјане Митровић је и у томе што пажњу посвећује великом броју личности које су биле у контакту са сликарком, и у кратким описима успева да одреди њихов значај како за уметност средине у којој су живели тако и за живот сликарке, у којем су оставили важан траг. Галерија у Пожаревцу, основана 1962. године, заслужна је што сликарство Милене Павловић Барили има значајно место у нашој уметности прве половине прошлог века. Наредна година, у којој ће се обележити 60 година галерије, право је време за ретроспективну изложбу у Паризу. Право место је Музеј тридесетих година (Musée des Années 30). Тих година Милена је живела, сликала и излагала у граду светлости, па залужује организацију изложбе у простору тог музеја.