Божовић: Уместо Његоша данас читамо „Харија Потера”

Драмски уметник Петар Божовић, овогодишњи је добитник награде „Добричин прстен”, признања које Удружење драмских уметника Србије (УДУС) додељује за животно дело у глумачком свету. Божовић је 33. лауреат овог, највишег глумачког признања у Србији.



Према Петру Божовићу, Добричин прстен јесте највећа награда, јер га не можете добити на почетку каријере, па да сте Марлон Брандо или Паја Вујисић. Лепо је, каже, осећање добити га.


- Са друге стране намеће се питање: колико глумац остаје, траје у сећању народа. То је највећа награда, нису му потребни споменици, ни ордени, ако сте нешто оставили у тим скривеним фиокама нечије душе. Хришћанска, духовна, ту се састају позориште и црква. Осећање да си дао најбоље што имаш, испуњава срце човеково радошћу и тугом. Радошћу због давања, а тугом што не може више.


Ваше детињство било је обојено тугом. Младост бунтом, карактерним херојима на сцени, са више од 200 улога само на филму. Колико је захтевно носити друге личности у себи?

- Нисам их бројао, још се не осврћем. Испред мене је још недостижна линија. Николу Теслу, сећам се, радио сам тако студиозно. Читао сам Ничеа, слушао Пету симфонију, Вагнера... Снимали смо у Порторожу, сећам се прилази ми професор Мило Ђукановић који је тврдио да ме није препознао. Ишао сам, како сам замишљао Теслиним трагом, чим се заврши снимање осамим се, јавим се другарима са филма, али нема опуштања. За мене је тај процес трансформације текао све време. И те ноћи када сам примао једну филмску награду, покушавајући да размишљам Теслиним начином, осетио сам како ме је заболео мозак. Очигедно да мој сићушни пресек вијуга није могао да поднесе проток било какве научникове мисли. Спознао сам да ћу остати осакаћен играјући тог великог ума, кога ни данас не могу да схвате. Устао сам, отишао за шанк хотела. Сви су се окретали као да су видели духа у један сат ноћу, и наручио две флаше мартела. Тако сам раскрстио са том ситуацијом, јер претерано улажење у лик може човека да окрене, да му цео живот промени.


Дуго сте у свету глуме, много тога памтите. Шта се променило од времена када сте освајали сцену, до данас?

- Ми смо два света различита, како је певао Тома Здравковић. Са новим миленијумом сам у неком неспоразуму. Спајајући чињенице, склапајући слику схватио сам да сам човек из прошлог века. Човечанство је постало као једно село, тако да у истом тренутку сазнате када је некога прегазио аутобус у далеком селу у Индији, или се удавио неко у Амазону. Сећам се усклика из наше златне ере социјалистичког напретка у коме ће Совјетски Савез претећи за десет година ове... Када сам уписивао студије права под притиском свог оца, долазили су момци из Херцеговине, Црне Горе који су одушевљено причали како је постигнуто 70 одсто производње, у односу на капитализам. А човек ће као ударна песница радничке класе, шчепати природу и подредити је својим потребама. Претекао нас је капитализам својом бездушношћу, а социјализам је својом наивношћу и лажним бројкама доживео шта је доживео. На крају смо се нашли пред мајком природом и не знамо шта да радимо.


Време пандемије променило је много тога у нашем ставу, навикама... Како гледате на „нову нормалност”?

- Једино што је спојило човечанство, јесте ковид. Зашто нисмо захвални њему на неки начин? Да видимо где смо, ко смо, да преиспитамо ко се како понашао. Не видим већег мученика данас од овог нашег српског језика, ћирилице, азбуке која чини идентитет народа. Ако изгубиш језик, културу, шта ћеш онда да браниш? Да нећемо да бранимо зграде? Погледајте Балканску улицу, она је срамота за Београд. Када неко хоће да дође на Теразије, мора да прође кроз ћирилично гробље и кроз велику победу латинице, и то у срцу Србије и српства. Какав ковид, он ће проћи, али остаћемо без писма и без језика. Што рече један песник: „Србија је земља у којој живе Енглези који лоше говоре српски.”


Како видите прилике у Црнј Гори после одласка митрополита Амфилохија Радовића кога сте звали Амфос?

- Тек када човек оде, схватите колико је вредео. Сећам се првог сусрета са њим. Снимали смо филм „Горски вијенац” па смо тражили одређена места по Црној Гори, цркве и манастире, зауставили смо се на гробљу у Никшићу, где су се видели изломљени стећци од којих су људи и куће зидали. Држао је службу у оближњем манастиру, дошло је 20-30 људи, тада ми је рекао да пола од њих није знало да се прекрсти. Био сам сведок забрана слава, али нисам веровао да може да се изгуби тај осећај. Митрополит Амфилохије се изборио за оно за што је требало, ударио је темеље и отишао. Два храма је саградио од којих се не зна који је лепши, бројне црквене објекте обновио. Када сам их видео рекао сам свештенику Ненаду Илићу: „Не може православље пропасти.”


Добар део каријере посветили сте и „слову” владике Николаја Велимировића?

- Владика Николај научио ме је неколико важних ствари. Помогао ми је да схватим да су ми непријатељи пријатељи. Пријатељи те хвале, а непријатељ те баци на дно, па се сналазиш и онда извучеш из себе оно што никада не би у друштву пријатеља. Николај Велимировић ми је помогао да схватим шта је то жена, мајка, школа, лицемертво, вера. Он треба да се изучава у школи, макар у оном делу који је посвећен верском образовању. А Његош је тек велики избеглица у сопственом народу. Никако ми није јасно како су прошле толике године, а да дело „Луча микрокозма” нико није урадио. Чак сам једном чуо и мог омиљеног колегу Љубу Тадића да каже како је то јако тешко. Радио сам „Лучу” са Првим београдским певачким друштвом, дело је тешко зато што је моћно, написано као готови либрето за оперу и балет. Све има што има „Лабудово језеро”. Уместо Његоша данас читамо „Харија Потера”...


Добар део каријере провели сте са историјским јунацима на сцени. Део јавности зна да вам замери политичке изјаве?

- Себе видим као обичног грађанина који има право да изрази свој став, мишљење. У сваком уставном кодексу, не само наше земље него и шире, гаранатује се то право. Данас једино глумци нешто и кажу. Писци пишу и не проговарају, сликари сликају и ћуте. Архитекте не постоје, нико их и не пита ни за шта. А ови остали раде шта хоће, па нам тако ево унаказише и град. Направише овај чмичак у оку Београда. Постоји ту једна опомена, а то је земунска обала, односно они несрећни солитери који су направљени на самој обали реке. Земун има падину, није ваљда да се архитекте нису сетиле како би било лепо да терасасто обезбеде свима да имају поглед на реку.


Са посебном нежношћу причате о унуки Анђелији. Шта јој остављате у аманет?

- Као и сваки деда и ја причам о својој унуци. То је оно пролеће пред крај када вас унучад подсете да сте живи и да има разлога што сте постојали на овом свету. Често се говори немој да их учиш да буду поштени, лоше ће проћи. Ма, неће лоше проћи, има неко ко је већи судија од ових што држе своје предмете у ладицама и не решавају их. Има ту један судија који све посматра и мери.