Владушић: Више се чита него што се то обично мисли

Updated: Dec 3, 2020

Професор књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, Слободан Владушић, већи део свог научног опуса посветио је стваралаштву Милоша Црњанског, српског писца пореклом из Мађарске. Осим бављења научно-истраживачким радом, Владушић је и плодан писац, о чему сведочи неколико његових романа, веома читаних и награђиваних.



У Будимпешти је недавно из штампе изашао зборник радова са прошлогодишњег научног скупа о Милошу Црњанском, одржаног на Универзитету ЕЛТЕ. Како сте доживели тај скуп и која је тема Вашег рада?


– Као човеку који је професионално, али и лично, везан за српску књижевност, а посебно за Милоша Црњанског, мени је веома драго што је један такав скуп одржан на Универзитету ЕЛТЕ, у Будимпешти. Посебно ми је драго што сам могао да се одазовем позиву и дођем на скуп, као и да за зборник радова приложим свој рад, под насловом „Везе у свету и снег – дијалог Црњанског и Андрића”. Чини ми се да је скуп успео, и то не само зато што су реферати учесника били занимљиви, мислим да то може да потврди и зборник радова, већ и због лепог броја посетилаца који су пратили рад овог скупа. Један сте од водећих познавалаца живота и дела Милоша Црњанског.


Шта вас је мотивисало да се још од студија посебно посветите овом писцу?


– Роман „Сеобе” Милоша Црњанског сам, наравно, читао још у средњој школи и то је био један од разлога зашто сам се определио за студије српске књижевности на филозофском факултету, у Новом Саду. Наравно, обавезна лектира у школама није чак ни сусрет са једним писцем, већ само увод у тај сусрет. Посебно то важи када говоримо о Црњанском, који је писац опуса, а не једне књиге. Још увек памтим тренутке када сам се, готово случајно, сусрео са неким другим његовим делима, која су касније извршила значајан утицај на мене. Негде на првој година студија, разгледајући полице са књигама једног очевог пријатеља, приметио сам за мене до тада непознат „Роман о Лондону”. Позајмио сам га и одмах почео да читам. Тако ми је скоро пропао један испитни рок, пошто сам се више бавио Црњанским, него испитима које сам морао да спремим. Друга слична прича догодила се на предавању из Увода у естетику, када нам је професор Милан Узелец, који је иначе филозоф по вокацији, поменуо роман „Код Хиперборејаца”, за који до тада нисам ни чуо. Као и „Роман о Лондону”, тај роман је оставио велики утицај на мене. Последица тих читања јесте моја књига „Црњански, Мегалополис”, која се бави сликом европских метропола у прози Милоша Црњанског.


Ваш роман „Велики јуриш” доживео је велики успех у Србији. С обзиром на то да је реч о историјском роману и да је тема веома значајна за Србију и њен народ, колико је било тешко повезати аутентичност чињеница и појачану одговорност за сваку написану реч, са уметничким обликовањем текста?


– Писање о Првом светском рату, као и било ком другом историјском периоду, подразумева напор да се, колико је то могуће, створи једна уверљива слика тог времена. Са друге стране, уверљивост не сме да се претвори у конструкцију, нити сме да угрожава приповедање приче. Тиме хоћу да кажем да историјски роман није историјска студија, односно да квалитет романа није пропорционалан количини историјског знања, које сте у њега укључили. За мене је током писања романа, то био највећи проблем. Што се тиче одговорности, сама идеја да сам хтео да напишем роман о Србији у Првом светском рату, у коме се људи тог времена неће изложити презиру, нити подсмеху, говори нешто о мом осећању националне одговорности. Драго ми је што су читаоци у „Великом јуришу” пронашли књигу, коју могу да воле. Она је добила две књижевне награде и продала се у 4 издања за годину и по дана, од када је штампана. Ти тржишни показатељи су важни, али су мени још важнија нека лична сведочанства читалаца и утисак који је књига оставила на њих.


Шта је уопште Први светски рат данас, посматрано из Европе?


– То је занимљиво питање. Пошто осовина Берлин – Париз представља костур Европске уније, јасно је да та политичка чињеница одређује начин на који се данас, рецимо у Француској, поима овај рат. О томе доста говори Тардијев стрип „Проклети рат” у коме се наглашено истиче бесмисленост тога рата. Са друге стране, Велики рат је имао сасвим другачији смисао за Краљевину Србију. Ми смо водили одбрамбени рат против непријатеља који није презао од злочина над цивилним становништвом на окупираној територији Србије. Злочини у Мачви у лето 1914. године то потврђују. Зато је за Србију Велики рат био рат за голи биолошки опстанак. Ту чињеницу не смемо да заборавимо.

Наслов Ваше књиге „Књижевност и коментари” веома лако може да завара читаоца, јер је реч о веома необичном садржају. Како објашњавате такав концепт?


– Ова књига је мој покушај да одговорим себи на питање зашто би студије књижевности, и сама књижевност, и данас биле важне за наш живот. Ово питање је за мене веома важно, јер предајем српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Ако би једини разлог зашто се појављујем пред студентима била плата, онда бих тако варао и њих, и себе, али и мог послодавца. Дакле, књига „Књижевност и коментари” је мешавина мојих биографских бележака, есеја о свету који нас окружује, путописа, као и научних радова о српској књижевности. Иако, наоко делује веома разнолико, мислим да сам успео ту грађу прецизно да организујем и распоредим у једну теоријску нарацију. Стога, волим да ту књигу назовем теоријском прозом. Мислим да је и један део публике заволео тај нови жанр; књига је добила две књижевне награде, а њено прво издање је распродато. Ово су бројке. Међутим, оно што је мени важније, јесте неколико порука читалаца које сам добио поводом ове књиге. Оне ме уверавају да сам написао праву ствар.


Чини се да писци углавном нису велики љубитељи спорта. Међутим, Ви сте једну своју књигу посветили „Партизану”. Зашто?


– Књигу „Кошарка то је Партизан”, посветио сам, како наслов и каже, кошарци и „Партизану”. Кошарка је српски национални спорт, а „Партизан” је кошаркашки клуб у коме су играли безмало, сви најбољи српски кошаркаши. Иако сам навијач Партизана, ову књигу нисам писао само као навијач, већ и као научник. Сматрам да анализом једног спорта и једног посебног клуба, можемо да сазнамо много о свету у коме живимо.


Једно време сте били уредник Летописа Матице српске. Како данас видите тај часопис?


– Осим што чува континуитет идеје националне културе, Летопис Матице српске исто тако представља и неку врсту одраза људи који га уређују, а то значи пре свега главног уредника. Тако је било до сада, а тако је и сада. Ја мислим да је то сасвим природно и нужно, и да је врло лепо што сваки уредник може да остави свој печат у једном таквом часопису, као што је Летопис – најстарији живи књижевни часопис у Европи.


Колико се у Србији данас чита?


– Мислим да се чита много више, него што се обично мисли. О томе говори и велики број књижара које данас постоје у Београду, што је повезано са чињеницом да у Србији данас постоје две велике приватне издавачке куће, „Лагуна” и „Вулкан”, које не би могле да буду толико успешне да људи не купују и нe читају књиге. Разуме се, увек можемо себи да поставимо питање шта људи воле да читају, али то је сасвим друга тема. И, не бих на крају крајева био и превише строг када је укус читалаца у питању; као што сваки човек према себи одабере и своју филозофију, тако одабере и своју личну библиотеку.


Живимо у време девалвације многих вредности, па и оних за које се вероватло да су веома постојане. Има мишљења да је тако и са књижевним наградама. Да ли је, по Вама, заиста тако?


– Није ми лако да одговорим на ваше питање из једног разлога који би, на први поглед, требало да ми олакша одговор. Наиме, ја сам, стицајем околности, био члан жирија за доделу неколико награда, укључујући и Нинову награду, а имао сам прилике и да добијем неколико књижевних награда. Знам колико је тешко радити у жиријима, посебно када желите да судите часно, а времена за процену никада немате довољно. Са друге стране, знам и колико је лепо када вас неко позове телефоном, да вас званично обавести да сте добитник награде, а да то уопште нисте ни очекивали. Рецимо, када вас позив затекне у колима, или за ручком, или док нешто пишете и тако даље. То вас обрадује, јер показује да се неколицини људи који се баве књижевношћу, допала ваша књига.


(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)