Држава враћа дворце у Војводини

Током јануара два дворца која спадају међу најлепше у северној Војводини, решењем Агенције за реституцију, подручне јединице Нови Сад, враћена су својим законитим наследницима.


Потомцима Имреа Караса враћен је дворац Карас, или како га често називају каштел Карас у Хоргошу, а у размаку од неколико дана, такође решењем Агенције за реституцију, подручне јединице у Новом Саду, потомцима Емила Шулпеа враћен је дворац у Новом Кнежевцу.



Дворци са обе стране Тисе, и у Бачкој и у Банату подигнути су крајем 18. века, у стилу позног барока, и оба су имала бурну историју која се, након више од два века, урезала у њихов изглед. Оба дворца држава враћа наследницима у знатно лошијем стању него кад их је узела. Иначе, наследници су држављани Мађарске, а да би им имовина била враћена кроз реституцију неопходно је било постојање реципроцитета са северним суседом. Договор о томе потписан је током 2019. године.


Дворац Карас у Хоргошу све до почетка ове године био је у власништву Србије која га је дала на коришћење основној школи „Каролина Карас”, али та школа одавно није у дворцу. Након Другог светског рата ово монументално здање служило је и као војни центар за обуку, стамбени објекат, канцеларијски простор. Док су се намене каштела смењивале, он је неумитно пропадао, те се тако урушило и око 550 квадратних метара.


У зборнику радова „Заштитар” Међуопштинског завода за заштиту споменика културе у Суботици, постоји податак да је дворац саграђен након што је пустара Хоргош, 1764. године изашла из састава војне крајине. Део поседа припао је суседном селу Мартонош, а други део Миклошу Карасу, главном бележнику града Сегедина. То је исти онај Карас по којем носи назив и главна шеталишна улица у Сегедину, позната сваком ко је био у куповини у мађарском суседству. Како бележе локални хроничари сматра се утемељивачем насеља Хоргош, а идеја му је била да овде на свом големом имању изгради летњиковац који ће служити за одмор. Отуда су, како бележи „Заштитар” и нови власник и пројектант „с пажњом бирали локацију за постављање темеља, наравно у складу са бачком равницом и пејзажом који се намеће”.


Није било како је Карас планирао, и његова породица никада није овде живела, а након Другог светског рата честе промене намене објекта, при чему се није улагало у одржавање, учинили су да се некадашњи каштел претвори у руину за чију ће обнову бити потребна велика улагања. Наследници каштела данас живе у Мађарској и средином прошле године обишли су здање. Иштван Ердељи, један од наследника тада је локалним медијима изјавио да ће тражити инвеститора који ће обновити дворац, за који би хтели да добије нову функцију – да буде лечилиште или центар за децу. Објекат су стручњаци за заштиту категорисали као споменик културе од великог значаја.


Са друге стране Тисе, у северном Банату, дворац Шулпе се сматра једним од најлепших здања у Војводини. Каштел носи име по наследницима, а здање је 1793. године подигао Марко Сервијски, Цинцарин. Васа Стајић у „Новосадским биографијама” наводи да је ова породица основала један од највећих стипендијских фондова. Марка Сервијског документи спомињу као угледног грађанина који је 1782. године купио спахилук Турска Кањижа, како се тада звао Нови Кнежевац. У „Заштитару” пише да дворац који је саградио у свом спахилуку спада међу најлепше у Војводини. Једноспратна грађевина, чију фасаду обележава непрекинути низ прозора истицала се по свом изгледу, пропорцијама али и богатством инвентара, јер је располагала са више од три хиљаде томова књига, кованог сребра, збирком оружја и стилског намештаја. Представља изузетно вредан објекат који је споменик културе од великог значаја.



Марка Сервијског наследио је син Ђорђе који није имао потомака, те је у дворцу живела његова рано обудовела нећака Каталина Шулпе, са својом децом. Тако је каштел понео њено презиме. Сматра се да је ова богата породица у периоду између 1794. и 1918. године ишколовала 1.500 деце. Наследници живе у Мађарској и такође би желели да дворац добије функцију која би одговарала његовом изузетном положају поред реке Тисе, у дубоком зеленилу.