Са доласком економске кризе, која је короном само убрзана и која ће, према процени науке, премашити ону с краја 2008. године и натерати и моћне и мање моћне да се окрену себи и интересима својих економија, не обазирући се на друге, наша позиција се битно мења.
Оптимизам власти у вези са овогодишњим економским резултатима и раста бруто домаћег производа (БДП) наредних година, расте из дана у дан. Чак је и прогноза ММФ-а да ћемо у идућој години имати раст од 7,5 одсто постала недовољна. Ових дана министар финансија нам поново обећава просечне плате од 900 евра и пензије од 440 евра крајем 2025. године, најављене приликом представљања програма „Србија 2025“ и инвестиционог плана од 14 милијарди евра, с којим, ето због короне, каже министар, почињемо са помаком од два-три месеца. А то значи да ћемо расти и више него што ММФ прогнозира, ако се држимо економски оправданог принципа да зараде и пензије расту у складу са растом БДП-а.
Оптимистичке изјаве власти нису наш изум, то практикује свака власт, само наша овог пута чини се то ради преко разумљиве и прихватљиве границе, вероватно оцењујући да јој умереност, сада кад се ,,из авиона” види да долазе тешка времена и за најмоћније, не би наишла на разумевање већине с којом и сада основано рачуна. То сигурно не чини због заблуде о стварном стању наше економије. Свесна је и она много чега одавно лошег у нашој економији. Да смо у прошлој години са растом од 4,2 одсто, тек достигли ниво БДП-а из 1990. године и да је то у потпуном нескладу са материјалним, људским и финансијским ресурсима ангажованим у његовом остварењу, што говори о незадовољавајућој ефикасности привреде. Да смо корону и тај инвестициони програм који министар поново помиње, дочекали са јавним дугом од 24,3 милијарде евра и да ће до краја године, због новог нето задуживања, догурати до близу 29 милијарди евра.
Да смо прошлу годину завршили са спољнотрговинским робним дефицитом од 6,3 милијарде евра, а да је дефицит текућег рачуна платног биланса за последње три године утростручен. Да половину тог дефицита чини девизни одлив по основу прихода странаца из досадашњих улагања (дивиденде, камате и др.) и да је тај дефицит упола мањи захваљујући дознакама из иностранства, које су већ премашиле 3,5 милијарди евра годишње. Да су те дознаке чувар стандарда родбине „гастарбајтера“, а заједно са високим приливом страних директних инвестиција (3,8 милијарди евра у прошлој години), чувар вредности динара. Да смо са девизама од нових страних инвестиција у целини покривали дефицит текућег рачуна, значи, без новог задуживања по том основу.
Са доласком економске кризе ‒ која је короном само убрзана, и која ће, према процени науке, премашити ону с краја 2008. године и натерати и моћне и мање моћне да се окрену себи и интересима својих економија, не обазирући се на друге ‒ наша позиција се битно мења. Све што нам је, иако лоше, чак и помагало, сада нам неће ићи наруку. Прво даљи раст БДП-а чак и на нивоу раста из последње две године се доводи у питање.
Ако су главни спољнотрговински партнери у рецесији, тешко да нам извоз може да погура раст БДП-а. Инвестиције поготово. За веће домаће инвестиције немамо ни финансијске ни системске претпоставке, а стране директне инвестиције ће бар неколико наредних година бити у паду. Потрошња, такође, неће бити довољна за већи раст БДП-а, због значајног пада дознака из иностранства због мањих примања и мањег броја наших грађана у иностранству, и вероватне, бар привремене, уздржаности становништва од куповине трајних потрошних добара. Још ако се одржи разумљива склоност и интерес фирми у страном власништву да од својих фирми оснивача и/или земаља порекла увозе све што се може увести, на штету домаће производње, поготово.
При расту БДП до 4,5 одсто заоштрава се проблем својствен економији мале вредности БДП-а. При расту буџетских прихода до нивоа раста БДП-а, немогуће је покрити растуће буџетске расходе, између осталог, и по основу раста трошкова(камата и др.) растућег јавног дуга, већих социјалних давања за незапослене и вероватно већих буџетских давања за пензије и здравство, па би се наставило са буџетским дефицитом и новим задуживањем. Осим ако бисмо то избегли великим увозом на који се, знамо, обрачунава ПДВ и акцизе, иначе најиздашнији буџетски приход, баш као у периоду 2014, до 2019. године, када смо, првенствено, вишим растом буџетских прихода од раста БДП-а, стигли из буџетског дефицита у суфицит.
Али то би било по цену још већег дефицита текућег рачуна платног биланса који би се додатно повећао падом дознака и растом девизног одлива по основу дивиденди и дугих прихода страних улагача, при смањеном приливу девиза од нових страних инвестиција за покриће тог дефицита. И ето разлога за ново инозадуживање и трошење девизних резерви за, вероватно, неуспешно очување затечене вредности динара.
Дакле, могуће је да будемо грубо кажњени за неуважавање истине, да су здраве јавне финансије и јак динар логичан след јаке и здраве економије, а не обрнуто. Да се од урушене до здраве и растуће економије стиже утврђивањем стратешких праваца развоја у оквиру којих годинама доследно делују компетентне државне институције и да је мера успеха државе висок учинак сопствених ресурса и висок степен економске независности.