Двоброј култног књижевног часописа „Градац”, посвећен је академику и песнику Љубомиру Симовићу, а садржи избор из његове поезије, одломке из прозне књиге „Ужице са вранама”, текстове о Симовићу, као и његове есеје, интервјуе, делове преписке.
Питајући се о смислу поезије у оваквим временима, немоћан да утиче на судбину света, песник ипак има улогу чувања језика, чиме може да спасе човека, и то оног који се спасу склон. Академик и песник Љубомир Симовић сматра, помињући Марину Цветајеву, да је најважније песничко оружје у језику управо висока мера, мерити ствари високом мером и не ићи испод тога. То стваралачко и људско достојанство пројављује се из читавог његовог опуса, коме је посвећен двоброј часописа „Градац”, који је приредила Јасмина Врбавац, и који садржи избор из Симовићеве поезије, одломке из капиталне прозне књиге „Ужице са вранама”, текстове о њему, као и његове есеје, интервјуе, делове преписке.
„Песничку књигу не видим на полици или на писаћем столу историчара, теоретичара, или неког професионалног љубитеља књижевности, него у коферу прогнаника, крај јастука тешког болесника или на столу крај робијашке порције – где и јесте право место за књигу песама”, написао је 1980. године академик Љубомор Симовић.
Чини се да је Светислав Басара тачно одредио Симовићево место у нашој књижевности, смештајући га међу националне песнике, али не оне који „мрачне, националне и општељудске поноре и гнусобе прекривају вербалним пиротским ћилимима, по којима шарају мотиве из фиктивне прошлости” већ га види уз оне ствараоце, какви су били Настасијевић и Брана Петровић, који „залазе у периферне области чулног света, где се у мноштву српске браће крије и мноштво Каина”. Тај мотив братоубиства, по Басарином суду, поред Ужица и ужичког краја, непрестано се провлачи кроз Симовићево песништво, то су братоубиства из страсти, из користољубља. Најфасцинантнију студију о братоубилаштву Симовић је, како даље каже, дао у једином свом прозном делу „Ужице са вранама”, и где је без „трунке вулгарног антикомунизма” насликао „међусобно ослободилачко клање” током Другог светског рата, где је у Ужичкој републици паралелно трајало масовно стрељање класних непријатеља и штампање Историје СКП.
У разговору са Милошем Јевтићем, Симовић је изјавио: „Што се тиче културе, послератно Ужице је знатно назадовало у односу на предратно. Постало је некако забаченије, и оних двеста километара до Београда као да се истегло и продужило (...)”
У тексту Бојана Јовановића истакнуто је то да Симовић у својој поезији подвлачи првенствено негативне последице човековог деловања, пре свега изражене у међусобним сукобима и ратовима. Песничка креативност пак за Симовића је нешто друго у односу на све до тада створено, чиме стваралац постаје актер новог стварања света, а слобода креације је „алтернатива, антрополошки задата његовим односом према стварности и према самом себи”.
Мирко Магарашевић Симовићев песнички приступ феноменима рата описује као врло мозаички сложен, не само песнички већ и „психолошки, гносеолошки, просветљен будном историјском свешћу о генези принципа ратовања, од паганских до технолошких и геноцидних времена”. За Бранка Кукића Симовић је песник дуализма, света несавршености у којем се боре добро и зло, наслеђено и стечено, и где влада мистични ужас бића које се „пење у Бога – силази у Звер”.
Миодраг Павловић Симовића је видео као лирског песника, који се „лако и прецизно исказује, отвара увек нове сегменте на тематском видику, елегични тон шири до трагичног, хуморно до парадоксалног, љубавно осећање у правцу еротског”.
Љубомир Симовић се опробао у свим жанровима. Поред поезије и есеја, написао је четири врхунске драме и поменути роман „Ужице са вранама”, док су му ипак поезија и драма пружале довољно простора да се бави оним што га је занимало, како је сам запазио. Јунаци његових есеја су Кодер, Змај, Стерија, Винавер, Андрић, Раде Драинац, Брана Петровић... Рационализам Стерије он схвата као потпуно доследан, да га доводи до нихилизма, до тога да ипак зна да је то велико „ништа дубље од Кир-Јањиног сандука и да се не може напунити и затрпати златом”.
Винаверов свет прожет је успоменама „старијим од живота”, како пише Симовић, које отварају тајна знања, пренатална сећања, непознате језике, а његови јунаци макар били и неписмени, просветљени су „тајним знањима и откровењима”.
У есеју о Андрићевом ћутању написао је: „Каткад дођу времена у којима човек упркос ћутању коме су га училе ’многе невоље’ мора да проговори, и по цену живота. Времена у којима мора да проговори и ко нема уста. Андрић је у таквим временима ћутао. Али када читамо оно што је при том у својим свескама писао, схватамо да је и његово ћутање било говор.”
Opmerkingen