Пандемија вируса корона узима свој данак у свим областима живота, а међу њима не на последњем месту и у виду психичког одговора становништва. Последице су различите од појединаца којима су само дозлогрдиле мере ограничења и предострожности, преко оних који су одлучили да потраже психолошку помоћ, до оних који су на невоље одговорили повећаним насиљем ка ближњима, кажу психолози.
Према подацима Центра за социјални рад, током прве половине прошле године било је за 76 одсто више породичног насиља, односно у 574 случаја је пријављено насиље. Најчешће жртве су жене свих старосних група, али неретко и остарели родитељи. Недавно је објављено да се у Суботици лане више људи развело него венчало, однос је 417 према 533, а нема сумње да је на ове податке утицала епидемија.
„У смислу нивоа психичке енергије коју је потребно уложити да се прилагодимо новим околностима, веома тешко време је иза нас, а наставља се и ове године. Осећај сигурности је потпуно извучен испод наших ногу. Много енергије смо потрошили да се прилагодимо тој ситуацији, и да организујемо живот у новим околностима. Све ово представља континуирани извор стреса, а контрадикторности у комуникацији надлежних према нама додатно уносе стрес, несигурност и страх, што на поједине људе, оставља последице. Све зависи од личних психолошких снага и капацитета за прилагођавање. Не желим да генералишем, али код појединаца који би и иначе били склони страховима и паничном понашању ово је погодно тле да се расцветају оваква стања”, каже Борис Телечки психолог и психотерапеут из Суботице.
Помоћ је потребна не само појединцима, већ и читавим породицама које у ситуацији веће упућености и затворености не успевају да савладају изазове нове породичне динамике. „Породице где међу члановима има поверења и емпатије, прилагодили су се на лакши начин. У свим породицама постоје неспоразуми, али на жалост где и иначе није било разумевања у претходном периоду, сада са овим додатним теретом којим су изложене, имамо широк дијапазон ствари које могу да се десе, од отуђења брачних парова, неразумевања, до наравно, на жалост, и насилних епизода”, објашњава Телечки и додаје да је приметно већи број људи потражио стручну помоћ психолога.
У наредном периоду ће се тек видети у којој мери и на које начине је све ово утицало на децу, али он указује да је у последњој деценији и дуже постојао генерални проблем да су породице прихватиле императив зарађивања и успешности у каријери.
„Пандемија је можда то чак мало вратила уназад па смо имали периоде рада од куће, што је приморало неке родитеље који су јурили цео дан за пословима, не говорим то да бих осудио, такав је дух времена, да више буду код куће. И то је доносило своје изазове јер се помешају улоге, професионалне и родитељске, што доводи до додатног стреса и замора”, сматра Телечки.
Подаци о породичном насиљу или разводима су тек први показатељи актуелног стања, али последице ће се вероватно учитавати и наредних година. Да ли су протекле године бурних дешавања донеле отпорност људима на Балкану, или пак исцрпле њихове психичке резерве? Телечки сматра да ћемо то ипак тек осетити.
„Људима на Балкану, старије и средње генерације, психолошка отпорност сигурно је већа јер су у последњих 20 и више година имали колективна трауматична искуства. Али опет, то не значи да ова ситуација не ствара неке промене јер је другачија него раније пре свега у смислу трајања. Без обзира на изграђену психолошку отпорност сматрам да ћемо осећати последице. Допринеће то не само ескалацијама у односима и неким личним проблемима, него ће генерално утицати на отуђење једних од других, с обзиром на то да нису могли да негују односе на исти начин као и раније. Претпостављам да колико год да ово буде трајало, да ће последице из спектра анксиозних и депресивних поремећаја или стања бити продужене. Због тога морамо пронаћи механизме који ми сами можемо да користимо и помогнемо себи. Лек је у поновном повезивању, у поновном учењу, развоју емпатије и солидарности међу људима, а то је оно што нам највише недостаје”, закључује Телечки.
Александра Исаков