Rani septembar me uvek podseti na kamenčiće i pesak koji su se s plaža, potpuno neočekivano, zajedno sa nama decom redovno selili na kontinent, tako što su prethodno neopaženo odšetali do dna džepova naših letnjih pantalona, grčeviteo se boreći da tamo i prezime;
na naše bake koje su, dolazeći nam u posete, u septembru uvek donosile pregršt raznog mirisnog voća, ogrnutog ljubavlju i time potpuno drugačijeg od onog koje smo viđali na gradskim pijacama;
na komadiće drveta što dogorevaju ispod stranica starog, metalnog bureta u našem dvorištu, spremnog za pečenјe paprika, pa mlevenje u velikoj, škripećoj vodenici, čiju smo ručicu, smenjujući povremeno jedni druge, okretali rukom, u nedogled;
na neopisivu radost zbog novih pantalona i cipela kupljenih, naravno, od roditeljskih plata pristiglih, na svu sreću, pre početka školske godine, ali i na dečju že-lju da se već iz prodavnice na ulicu izađe u tek kupljenoj odeći i obući;
na onaj, starijima neprijatan, ali nama deci zavodljiv miris plastike koji se širio iz novih školskih torbi i podsećao nas da prvo školsko zvono tek što nije zazvonilo;
na prve plodove kestena u našem parku, koji su nas, onako lepi i sjajni, uvek s radošću ispraćali na prve školske časove, a mi uzimali sa zemlje one najlepše i neko vreme drugovali sa njima u dnu svojih džepova i torbi;
na miris plastelina koji smo s jeseni oblikovali na časovima likovnog i od njega pravili jesenje plodove prirode, živopisnih boja;
na naše starije komšije, studente, koji su pred nama svakog septembra koketirali svojom slobodom, hvaleći se kako su do oktobra poput ptica na grani i time izazivali čuđenje, pa i zavist nas malih, običnih đaka;
na potrebu da mir češće nego do tada pronalazimo u svojim domovima i pažnju poklanjamo onome što već imamo;
na drva istovarena pred našom kapijom, koja bismo, uz roditeljsku pomoć, cepali na manje komade i potom ih zidarskim kolicima, pozajmljenim od komšije, prevozili u šupu i garažu, u drugom delu dvorišta;
na setu zbog preseljenja cveća i lišća iz stvarnosti u naša sećanja i snove, ali i na radost što jednu lepotu smenjuje druga, oličena u dozrelim, slatkim plodovima prirode, čiji se mirisi šire i zalaze u naša dvorišta, kuhinje i sobe;
na tihu patnju našeg Mikе Antića, za koga je jesen bila najbudalastija tuga među tugama, njegova ljubav od pet zelenookih slova – i laž, najdjetinjastija laž, od koje je do nesvesti loš i dobar;
na vetar koji je čupao Mešine uspomene, kidao njegovu dušu i vraćao ga tamo odakle je, kako je mislio, zauvek pobegao – a nije;
na Andrićev smešak, pun značenja, a tajanstven, kada krv oboji njegov pogled, niknu žudnje duboke kao bezdani i stare kao svet, a pred očima porastu zagonetni oblici ženskog tela do nemile veličine i kobnih simbola nečeg većeg, opojnog, smrtonosnog;
na sve raniji počinak ljudi i lišća, koje samo sebe ljuljuška i uspavljuje;
na uobičajeni zaključak naše omiljene komšinice, tetka Drage, kako posle Preobraženja više ništa u prirodi nije isto i kako se u to doba u jezerima i rekama kupaju samo najhrabriji, koje je nazivala čudacima, savetujući nam da nipošto ne pokušavamo da ih sledimo;
na jedan sasvim običan, ali živahan, topao i nasmejan svet, koji sada neko nevidljiv, ko zna zašto i kako, nadam se ne zauvek, seli u elektronske naprave i ga tamo zarobljava, uveren valjda kako nam dobro čini.
Comments