Кекановићу награда "Београдски победник"

Српски писац из Хрватске Драго Кекановић, први је добитник новоустановљене књижевне награде „Београдски победник”, за роман „Приврженост”, у издању „СКД „Просвјета” из Загреба, а затим и београдске „Лагуне”.



Најновија награда је још једно признање у низу за Кекановића, поред „Андрићеве награде”, „Виталове”, „Ћоровићеве”, „Борисава Станковића”. Међутим, овај писац је изразио сету у погледу самог придева „београдски” у називу награде. То га је вратило у прошлост, када је из Осијека стигао у Београд, с намером да упише било који факултет друштвених наука. Испречила се тада „бирократска и административна рампа”.


„Било како било, остало ми је у џепу довољно новца за возну карту Београд – Загреб. Да се само овлаш уградим у најлепшу реченицу тада омиљеног, данас скоро заборављеног Крлеже: ’Свитало је када је Драго К. стигао на Каптолски колодвор.’ Остало је – живот”, приповеда Кекановић...


Међутим, уследиле су његове студије књижевности у Загребу, богата књижевна каријера, четврт века уредничког рада у Драмском програму ТВ Загреб и Хрватске радио-телевизије, уреднички посао у СКД „Просвјета”. Сада је пред нама „Приврженост”, средњовековна прича о Кантакузини Катарини Бранковић, кћери Јерине и деспота Ђурађа Бранковића, сестри Маре султаније, удатој на Запад, за Улриха Другог Цељског, коју тихо, кроз буру историје, воли Дамјан, онај што о њој и себи приповеда.


Рекли сте да је Кантакузина ушла у ваш живот пре педесет година. Како то да сте јој тек сада посветили роман и да ли вам заиста значи као Флоберу Ема Бовари?

- Нетом што су пропали сви моји планови с Београдом, на загребачком сам Горњем граду, на Гричу срео Кантакузину. Добро, није се баш тако звала, али је пуно знала о историји града, па ми је тако између осталих знаменитости показала и банску палату грофице Цељске. Убрзо се међутим испоставило да се с нашег балкона, на брегу испод Грича, види иста палата друге кћерке Јерине Кантакузине и деспота Ђурађа Бранковића. Оне, за разлику од Маре, Туркиње, султаније, удате на Запад, за наследног принца Светог Римско-немачког царства, Улриха Другог Цељског. Одмах да кажем, Улрих, за Србе Олрик, ратовао је против неверника на бранику хришћанства, а Кантакузина, умна Гркиња, принчипеса, драга баница и мила наша господарица, како су јој се обраћали загребачки пургари, владала је и Цељем, и Вараждином, и Загребом, наравно, и с пола Средње Европе, заправо. Не, у то ми доба није било на крај памети да јој се приближим као приповедач. Имао сам преча посла. Морао сам се најпре помирити с чињеницом да је врело моје песничке инспирације нагло пресушило (осјечка збирка „Светлост шума”), морао сам затим с књигом „Механика ноћи” отрпети онај друштвени зазор којем су били изложени хрватски борхесовци.


Нисам такође почетком деведесетих могао отклонити поглед од све присутнијих знакова распада, расула и пропадања моје пребогате и родне Славоније, мог пожешког завичаја. Нисам могао не видети убијене и разапете псе по сокацима, неосветљене прозоре у предвечерје и промицање погнутих и ћутљивих комшија, који су окретали главу на другу страну. Тако је почела друга прича. За мене и многе друге. А дилему: склонити се и затворити се у своју стаклену кулу литературе или остати на улици међу људима, решио сам тако што сам приступио оној шачици обновитеља рада забрањеног Српског културног друштва „Просвјета”. Имао сам осећај да у зграду нисам ушао сам. Кантакузина је ушла са мном, а указала се тридесетак година касније, када сам остао сам на истом оном балкону. А да ли ми Кантакузина значи као што је Флоберу значила Ема Бовари? Да. Значи.


Колико сте историје, емоције и имагинације унели у њен лик, а колико у јунака, приповедача, који јој је био привржен читавог живота?

- Кантакузина је трагична и стварна личност из српске историје и подразумева се да ми је било стало да се не огрешим о историографске чињенице. Као што ми је, с друге стране, било стало да историја и чињенице не зауздају проток имагинације и оне чувене списатељске слободе без које, барем у роману, причи нема ни емоција. У том погледу, мени је била водич сјајна студија Момчила Спремића, објављена као поговор фототипском издању „Вараждинског Апостола”. За невољу историографије а на моју срећу, остављено ми је довољно простора да се у средњем веку, и уз Кантакузину у Смедереву, Цељу, Вараждину и Загребу, наравно, осећам као код куће. А Дамјан је, касније монах Герасим, фикција, измишљен је, али с једном једином намером да буде што сличнији мени, да буде моје ја.


Да ли вам је било погодније да напишете причу о великој, чак вечној љубави која се наставља и после смрти, из перспективе далеке прошлости?

- Зашто би нам за приповест о вечној љубави била потребна нека дистанца? Истина је да се таква љубав среће чешће у делима написаним у прошлим вековима. Тамо је она почесто приповедачка конвенција, обавеза. Мени, међутим, сасвим непотребна. Можда ћу вас изненадити својим одговором, можда ће данашњим читаоцима зазвучати сасвим старомодно, али ја заиста верујем у велику и вечну љубав. Као што сам сасвим сигуран да смо сами криви уколико је не нађемо у себи. Не знам ни шта бисмо радили, ни због чега бисмо постојали уколико изгубимо ту веру.


Због чега је личност кћери Јерине и Ђурађа Бранковића током историје била мање запажена од њене сестре Маре султаније, иако је и Кантакузина удајом направила мост, али ка Западу?

- Прихватио сам Кантакузинину непрепознатљивост у српској историји као чињеницу, без икакве жеље да исправљам криву Дрину. Зна се ко је за то задужен. С друге стране, такође, опрости ми драги Андрићу, ни мостови нису више што су били. Данас нам се чине нестварним, као лепе обмане. А и више се руше него што се граде. И није ствар у њима већ у свету који све више живи на својим обалама, у својим скученим али светим границама, без жеље да пређе на другу страну. Оно што је у 15. веку било протоколарно и нормално, данас је једва замисливо. Кантакузину је рецимо за Улриха Другог Цељског испросио изасланик који ће само коју годину касније постати свети отац, папа. И тај је изасланик, у име грофова Цељских потписао с деспотом Ђурђем Бранковићем брачни уговор да његова кћерка има право да остане у својој вери, и да се као гаранти те клаузуле из Смедерева шаљу с њом у Цеље свита, што свештеника, што коњаника, што дворкиња. Двестотинак њих, кажу. Чвршћег и лепшег моста, драги Иво, између Истока и Запада тешко је данас и замислити од те њихове узајамности и прожетости. Краткотрајне, нажалост.


У једном делу књиге, током путовања главне јунакиње у Загреб, реч је о две културе и вере Истока и Запада, чији су припадници људи истих навика и судбина. Какво је пак ваше животно искуство, српског писца у Хрватској?

- Не жалим се, гледајући из угла награђиваног и релативно оствареног писца. Ја сам српски писац рођен у Хрватској. Живим у Загребу. Свакодневно се сусрећем са две културе и вере Истока и Запада. Моје искуство живота с људима истих навика и судбина не бих никоме нити препоручио, нити приуштио. Проживео сам такве историјске околоности у којима је свако од нас морао застати и упитати се: „Чекај, човече, одлучи се, реци ко си. Остави све по страни, а поготово остави по страни оно проклетство малих разлика које те заварава обећањем да се разумом могу превазићи; те мале разлике су замка у коју ћеш кад-тад упасти, погледај око себе, разума је све мање, ово су времена без разума, па се одлучи.”


Ствари су са мном биле врло једноставне. Имам ли посао и плату? Имам, и немам, када те одстране с радног места и забране ти да на три километра уопште прилазиш установи у којој си радио. Вратиће те следеће године за радни сто. Гледано из тог угла, добро сам и прошао. И мала је то каштига што сам одбио да потпишем изјаву о лојалности Републици Хрватској, мојој домовини. Којој само хуље могу бити нелојалне. Гледано из тог другог угла, самим одбијањем да потпишем изјаву заувек сам самом себи потписао пресуду. Али да се вратимо на деведесет прву/другу. Када сам и званично постао мањина. Самим уласком у запуштену, руинирану и влагом изједену зграду „Просвјете” у Бериславићевој улици, потписао сам споразумни развод брака са хрватском књижевношћу.