O vranama doskora nisam imao neko posebno mišljenje, osim što sam još od malena, od starijih, nasledio verovanje da nam nisu prijatelji. Najveći greh im je bilo to što su, u vreme zrenja žitarica, umele da iščeprkaju iz stabljika i pozobaju dobar deo letine. Zato se među generacijama naših predaka, s kolena na koleno prenosio zadatak da vrane treba istrebiti ili barem toliko zaplašiti, da im kljucanje pšenice i kukuruza više nikada ne padne na pamet.
Ja sam, pak, prema vranama postao podozriv kada sam pročitao da su one krive što se u čitavom svetu, pa i od nas, broj vrabaca smanjio za polovinu i što im preti izumiranje. Vrane im, navodno, kljucaju jaja i hrane se njima, zbog čega vrapci ostaju bez potomstva. Broj vrana se u našem parku svake godine poveća za dve jedinke, pa ih sada ima šest.
Poslednjih godina stekao sam najpre naviku, a potom i potrebu, da u zimska jutra hranim pirinčem neveliko jato golubova na trgu Korvin, uprkos zaprepašćenim pogledima dežurnih baba-džangrizala. To su one koje u pticama vide legla opake zaraze i veliku opasnost po čovečanstvo. Stoga sam ja u njihovim očima pomagač u ostvarenju takvog zločinačkog poduhvata, što su mi u više navrata otvoreno dale do znanja. Nikada se nisam prepirao sa ovim gospođama, niti sam ih ubeđivao u suprotno, jer mi iskustvo govori da je ljudi sa ekstremnim i negativističkim načinom razmišljanja bilo uvek i da će takvi i nadalje biti tu, utamničeni u svom sivilu, ma šta mi činili ili govorili u želji da u njima probudimo potrebu bojenja sopstvenih svetova vedrijim bojama.
Ptice svakoga jutra još izdaleka prepoznaju Mikija i mene, pa nas čitavo jato, kao mala vojska, prati sve do trenutka kada iz džepa izvadim kesu pirinča i prospem ga po trgu. Među golubovima koji žurno kljucaju svoj doručak, uvek se nađe i po koja vrana. Najčešće je to ona koja je od silnih pokušaja da kljunom razbije i ono što se razbiti ne može, postala invalid. Povredila se, pa joj kljun više nije špicast. Umesto da budu sastavljeni, njegov gornji i donji deo pri vrhu skreću i završavaju se na dvema različitim stranama, što čini da ptičji kljun gubi svoju osnovnu namenu. Zato ova vrana do ponekog zrna pirinča dođe, ne kljucanjem, već tako što potpuno iskrivi glavu i na neki čudnovat način dohvati zrno.
Moja pretpostavka da ptica sa takvom nevoljom neće moći dugo da ostane u životu i da će verovatno umreti od gladi, nije se obistinila. Vrana sa krivim kljunom već treću zimu živi i, kako samo ona zna i ume, uspeva da se izbori za poneko zrno pirinča.
Dok sa Mikijem šetam našim krajem, u poslednje vreme je viđam kako kotrlja trotoarom po jedan orah. Ljuska ploda je tvrda, ali vrana zna da bi, bude li imala sreće s neke strane, mogla da dođe do ručka koji je unutra čeka. Zato uporno nastavlja svoj posao i kotrlja orah dalje.
Stojimo jedno naspram drugog i gledamo se, ona sa orahom u kljunu, ja s Mikijem na povocu. U jednom trenutku vrana spušta orah na pločnik i udaljava se metar, dva, u stranu. I dalje me pomno posmatra. Polako mi postaje jasno šta zapravo želi od mene, pa prilazim orahu i đonom čizme uspevam da skrcam ljusku. Čim sam se odmakao, vrana prilazi i posvećuje se svom obedu.
Miki i ja nastavljamo šetnju, uvereni da je druženje sa našom vranom toga dana završeno. Ona, međutim, posle nekoliko minuta odnekud ponovo doleće i spušta novi orah. Pomišljam kako je sigurno i dalje gladna i kako očekuje da joj ponovo skrcam ljusku, ali ne. Tek što spusti svoj dar pred nas, odleti i više se ne vraća. Ovaj ritual zahvalnosti vrana ponavlja svakoga dana, u isto vreme. Pojede orah koji joj skrcam, a sledeći ostavi meni.
Kažu da vrane sa čovekom povezuje visoka prirodna inteligencija, ali se od nas, između ostalog, razlikuju po tome što čitavog života ostaju verne jednom partneru i što pamte učinjena im dobročinstva. Što je više gledamo, Miki i ja smo sve uvereniji da naša vrana ima važne zadatke među ljudima. Ova učiteljica života nam svojim jezikom, koji sada već dobro razumemo, svakoga dana ispriča po jednu važnu priču o zahvalnosti kao ključu svakog boljitka. Priča nam i o neodustajanju pred pretećim nepogodama, poručujući da je snaga sopstvenog uma uvek jača. I sutra ćemo biti na našem zborištu, željni novih vraninih priča, za nezaborav.