Koliko je Dositej Obradović bio u pravu kada je rekao da se “mudar čovek stidi mešati u ono u čemu nije vešt, a da se ludom čini da je sramota ako svuda svoj nos ne uvuče”, možda je danas očiglednije nego što je bilo u njegovo vreme.
Pojavom takozvanih novih medija, pre svega društvenih mreža, svojih “pet minuta slave” danas vrlo brzo i lako može dobiti svako kome se učini da bi njegov monolog ili performans mogao da zainteresuje korisnike ovih komunikacijskih kanala. Kako su se takva javna obraćanja brzo dopala mnogim njihovim akterima, ili preciznije – kako su se govornici izuzetno dopali sebi, došli smo do faze u kojoj je narcisoidnost tog tipa promovisala neka nova zanimanja i radna mesta.
Savetnici za sve i svašta (najčešće u jednoj osobi), najpre su nam se preko Jutjuba i društvenih mreža obraćali iz očite lične potrebe da ih neko čuje i vidi. Godila im je takva “popularnost”, makar i na mikro planu, među nekoliko svojih poznanika. Ali, kako je težnja za većom prepoznatljivošću, poput manije sticanja bogatstva bez potrebe i smisla, bolest zavisnosti svoje vrste, njihovi apetiti su počeli da se uvećavaju, veoma velikom brzinom.
Trka za što većim brojem pratilaca morala je, logično, da bude praćena i većom tematskom ponudom s njihove strane. Tako su nastali “multipraktik” znalci: jutjuberi, blogeri, influenseri…
I ma koliko da su daleko od sfere vašeg interesovanja, neke od njih ćete teško moći da zaobiđete, dok prelistavate novosti na Fejsbuku, na primer.
Meni se, iz potpuno nepoznatog razloga, povremeno prikazuju objave izvesnog badibildera u ozbiljnim godinama, koji je negde na zapadu više godina radio kao izbacivač nestašnih gostiju iz noćnih barova i diskoteka. Kada je tamo završio karijeru, pre nego što su se pojavile društvene mreže, posvetio se pisanju bloga o dogodovštinama sa svog bivšeg radnog mesta. Pretpostavljam da se to nekima dopalo, pa je ubrzo otišao korak dalje i objavio knjigu na tu temu.
Nije mogla da mi ne zapadne za oko, jer je svojevremeno reklamirana na bilbordima u samom centru Beograda, što je luksuz kakav nijedan drugi autor, pogotovo anonimni, na ovim prostorima ne može sebi da priušti i što je, s ozbirom na tiraže i cene knjiga, potpuno neisplativa investicija. Ipak, ma koliko bio začuđujuć i ma koliko prećutanih pitanja nametao, ovaj njegov potez je u suštini bio sasvim legitiman. Njegov (ili tuđ) novac, njegova stvar.
Ali, kao što rekoh, kad se jednom javi, apetit za prepoznavanjem u javnosti, koje mnogi pogrešno poistovećuju sa popularnošću, teško se može zadovoljiti. Kada je ispričao sve što se moglo ispričati na temu druženja sa pijanim nevaljalcima, bloger je krenuo u novu avanturu, shvativši da bi putem društvenih mreža, koje su se u međuvremenu pojavile, mogao da na relativno jednostavan način postane deo svakodnevice svih njihovih korisnika koji mu to budu dozvolili. Sugestivni, pomalo bahati stil pričalice bez početka i kraja i ulični, svima jasan žargon, koji uključuje i po koju sočnu psovku, garantovali su hiljade pratilaca, bezbroj izraza dopadanja (tzv. lajkova) i preuzimanja. Bivši izbacivač sada je veoma praćeni i često konsultovani Fejsbuk savetnik za sve probleme savremenog čoveka: psihičke, porodične, ljubavne, socijalne, poslovne i ostale, jer on ne bira.
Prilikom slučajnih, virtuelnih susreta sa ovakvim “znalcima”, ponekad poželim da se našalim, pa ih u komentaru upitam šta su po struci. Odgovore odavno ne očekujem.