Ako im pružite ruku u nevolji, mnogi davljenici će vam u trenutku spasavanja biti veoma zahvalni, ali će vas se većina kasnije kloniti. Činjenica da ih je vaše dobročinstvo zateklo na životnom dnu koje bi rado da zaborave i da ste ih vi sa njega pomakli ka površini života, može biti razlog zbog kojeg će preći na drugu stranu ulice kada vas slučajno sretnu.
Pokušamo li da se prisetimo koliko smo puta čuli, a i sami pomislili, kako je nezahvalnost jedna od najmarkantnijih odlika čovekove prirode, neće nam biti lako da pobrojimo sve primere koji govore u prilog ovakvom zaključku. Takav posao bi, međutim, bio uzaludan. Ne zato što smo loše račundžije, već zato što je primera toliko da bi osvrtanje na svaki značilo uludo trošenje vremena, jedinog resursa kojim smo darovani.
Ima, ipak, sećanja koja nam se i protiv naše volje nametnu kao saputnici i teško ih se oslobađamo. To su ona iskustva čije nam slike Tvorac zaustavlja u svesti duže nego ostale. Nekada to čini i trajno, kako bi nas naučio najvažnim životnim lekcijama. Među takvim poukama je i ona koja kaže da u korenu svake nezahvalnosti leži strah.
Meša Selimović je u jednoj od svojih bezvremenih poruka čovečanstvu rekao da nas “najviše mrze oni koji nam najviše duguju”. Ako je suditi po učestalosti kojom korisnici društvenih mreža ciriraju ovu misao u objavama na svojim profilima i kojom je “lajkuju” u objavama svojih virtuelnih prijatelja, biće da nas sve muči isto pitanje: zašto su nam najmanje naklonjeni upravo oni kojima smo najviše dobra doneli?
Potraga za odgovorom na to pitanje nam se, na prvi pogled, može učiniti komplikovanom, ali je rešenje zagonetke prilično jednostavno. Suština ove crte čovekovog karaktera leži u činjenici da se mnogi nerado sećaju neprijatnih perioda iz svoje prošlosti. Neretko strahuju da bi neki nepoželjni detalji iz minulih vremena mogli da bace senku na njihovu sadašnju sliku, tako blistavu u očima ljudi.
Ako im pružite ruku u nevolji, mnogi davljenici će vam u trenutku spasavanja biti veoma zahvalni, ali će vas se većina kasnije kloniti. Činjenica da ih je vaše dobročinstvo zateklo na životnom dnu koje bi rado da zaborave i da ste ih upravo vi pomakli ka površini života, može biti razlog zbog kojeg će preći na drugu stranu ulice kada vas slučajno sretnu. Neki će mirno reći kako se ne sećaju da su vas ikada upoznali, spomene li vas neki od zajedničkih prijatelja. Ima i onih koji će se svojski potruditi i da vas kao nepoželjnog svedoka, potpuno odstrane iz svog okruženja ako se u njemu nađete, makar vam time naneli veliku patnju.
Poznajem ljude koji su, rukovođeni svojom potrebnom da neprekidno pomažu drugima, doživeli da ih kasnija surovost spasenih utopljenika dovede do velikih razočarenja, očajanja, pa i ivice fizičkog opstanka.
Sve je, međutim, posle nekog vremena dobijalo neočekivane obrte. Neko, nama fizički nevidljiv, uvek bi se pobrinuo da dobročiniteljima odškrine vrata ka novim svetovima, lepšim i privlačnijim od svega što su do tada doživeli. Tako im je pružao priliku da upoznaju i drugačije ljude. To su oni čija duhovna i fizička lepota izranjaju iz teških i čestih poraza; dok gube svoje bitke i traže put po bespućima sudbine. Na njihovim primerima učimo da se ljudska zahvalnost, plemenitost i dobrota ipak isplate i da se nikada ne rađaju ni iz čega.