Тaj mali izgubljeni raj koji posipa plavu boju vedrog dana po nama i pruža sećanju snagu da ga oživi, gaseći u nama vatre današnjih nemira i paleći malu lampu unutrašnjeg smirenja, jeste ostrvo zvano Detinjstvo. Ono plovi zakačeno o vreme kada smo bili zaštićeni lepim letnjim dahom, gde vetar miriše na cimet, vanilu i tople zagrljaje. Umešeni smo od te tišine, tog mira, te ljubavi i tih mirisa od kojih se u nama razgoreo pogled na dalji svet.
Kako opisati detinjstvo? Možda početi sa iskrenim dečjim osmehom, možda sa veselim smehom i sjajem u očima, sa polupraznom „kotarkom“, pretvorenom u dvorac sa prestolom od pletene košare, preko kojeg je bačen stari dedin „jankel“, kao najskupocenije kraljevsko krzno; možda krenuti od one bele šolje na crvene „boce“ u koje bi se uveče sipalo toplo mleko preko pune kašike meda; možda krenuti od umirujućeg čaja od „ramunike“ (te svete dinjašanske kamilice) koji je oduzimao svaku bol; možda i od kriške jabuke precizno oljuštene dedinom brisom; možda od maminih šaka sklopljenih preko naših dečijih prstiju i njenog vrelog daha od kojeg smo se najbrže zagrevali i ozdravljali; možda krenuti od mirisa gurabija i lepljivih prstiju, dok čekamo žućkasto testo da se kao glista izvije iz „mustre“ na mašini za meso, koja se eto, po potrebi, pretvarala u mašinu za gurabije; možda i od kutije za cipele obložene salvetom sa „stalaže“, koja će poslužiti da te gurabije posute sitnim vanil-šećerom sačuva dok mi vozom ne stignemo na more; možda krenuti od crvene petunije u prozoru ili od vrcavog mirisa plavog zumbula, koji bi te u rano prolećno jutro budio kroz odškrinut prozor; možda i od milovanja podnevne žege i kukurikanja komšijskih petlova, ili od mirisa dima koji se vijorio sa lula seoskih letnjih kujni; možda od perjanih ogromnih jastuka koji su se na suncu baškarili, meki kao duša; možda krenuti od skromnog sobička i od one, u kraj stola pomalo poderane mušeme, jer smo na njoj isprobavali sečenje štrudli bez daske (da niko ne vidi); možda i od svih onih sada već okrnjenih porculanskih predmeta koji mirišu na davninu i na porodična slavlja, na smeh i na žagor; možda početi od zujavih malih aviona za kojima smo trčali sokacima i vikali za njima da nas povedu, da poletimo i mi, uvereni da će nas pilot čuti, i već negde zastati; možda krenuti od onog dana kada smo se u kuću ušunjali kroz prozor da nas baba posle propalog ribolova i glibanja po blatu Cebe ne vidi mokre i umuljane; možda ipak krenuti od majka Levinih ispričanih bajki sa prinčevima koji se nikada kasnije nisu pojavili, i princezama koje su nesposobno čekale da se neko na njih smiluje i oženi ih; možda krenuti od zažarenih belih hlebova pečenih u „modlama“; možda od jurenja guščića i srditih gusaka koje su siktale kao zmije kad god bismo pokraj njih prošli; a možda krenuti i od prvih suza i prvih rana, od zaderanih kolena i magične prašine koja je sve izvidala.
Ostrvo zvano detinjstvo jeste miliji deo naših života, tiha slatka sreća, kao radost, kao suštinsko stanje stvari, daleko, tako daleko od svega nesuštinskog koje će tako brzo doći.
Detinjstvo je mesto odakle nam, s vremena na vreme, mahnu naši nasmejani davaoci ljubavi, gledajući u nas, jučerašnje primaoce, kako i sami postajemo davaoci ljubavi nekim drugim malim ljudima. Jer kružni tok je tok života, a njegova centralna tačka upisana je božjim šestarom, sigurno, negde u detinjstvu.