Уз подсећање да су прошлогодишњи мађарски парламентарни избори у Србији остали у сенци оних на домаћем терену, одржаних истог дана, српски медијски портал Талас примећује да избори у северном српском комшилуку "носе неколико важних поука и предвиђања за могуће будуће деловање политичких актера у Србији, посебно узевши у обзир релативно сличан политички контекст наше две земље". Анализу Таласа преносимо у целости.
Мађарска опозиција је, после дугог низа пораза, на ове изборе излазила са умереним оптимизмом. Чинило се да након 12 година Орбановој власти може да дође крај. Истраживања јавног мњења, посебно с краја 2021. године, давала су умерену шансу опозицији, а већина агенција и медија се слагала у оцени да је разлика тек у неколико процената и да ће такмичење бити најнеизвесније годинама уназад. Резултати су, међутим, били отрежњујући, пре свега за опозицију. Ипак, пре анализе исхода, вратимо се пар корака уназад.
Шта је допринело оптимизму опозиције?
По први пут, све релевантне опозиционе странке наступиле су заједно на парламентарним изборима. Томе је кумовало неколико фактора. У институционалном смислу, изборни систем је диктирао уједињење. Мађари користе мешовити систем у којем се 106 кандидата бира директним гласањем у једномандатним изборним јединицама, и то релативном већином, што значи једнокружно; док се преосталих 93 посланика бира пропорционално са изборних листа, уз парцијалну компензацију за расуте гласове са већинског нивоа. У једнокружном систему релативне већине, кандидати владајућег Фидеса увек ће остваривати боље резултате од 5 или 6 кандидата расцепкане опозиције.
Поврх тога, недавне измене изборних закона, по којима листа мора да истакне кандидатуру у најмање 71 изборној јединици, отежавају учешће низу странака везаних деловањем за престоницу Будимпешту, те подстичу актере на коалирање.
Још раније, опозиција је наступила заједно на локалним изборима 2019. године и остварила успех: власт је освојена у 10 градова (од укупно 23) и што је најважније, у престоници Будимпешти, где је осим градског нивоа, уједињена опозиција тријумфовала у 14 од 23 градска дистрикта. Такав успех јасно је подцртао будући правац деловања. Уједињењу значајно доприноси и ублажавање имиџа екстремно десног Јобика, који почиње да се представља као партија позитивних вредности, потискујући ранији антисемитски, антиромски, па и неонацистички наступ.
Фрагментирана опозиција тако ступа у савез под називом „Уједињени за Мађарску“ (пажљивим читаоцима неће промаћи паралеле са српском опозицијом) који на крају дана, поред десног Јобика, чине и некада моћна Мађарска социјалистичка партија, зелени ЛМП, будимпештански покрет Моментум, затим Дијалог за Мађарску (партија новог градоначелника Будимпеште Kорачоња) и Демократска коалиција, странка коју је некадашњи премијер Ференц Ђурчањ основао након што се после пада са власти разишао са својим матичним социјалистима (опет, паралеле са Србијом). Поред њих, ту је било и неколико мањих организација и локалних покрета.
Опозициони савез је одлучио да свог кандидата за премијера изабере путем предизбора, што је још једна од идеја која се активно помињала у Србији пред изборе 2022. Мађарски предизбори су се чинили као огроман успех: процес је недељама доминирао медијима, учешће је узело око 650 хиљада опозиционих бирача, а у конкуренцији солидних кандидата (поменути Гергељ Kорачоњ и европарламентарка и Ђурчањева супруга Kлара Добрев) победу је однео релативно непознати независни кандидат Петер Марки-Зај, градоначелник Ходмезевашархеља. Логика иза његовог избора била је јасна: Марки-Зај је важио за аферама неупрљаног умереног конзервативца (у контрасту са либералним Kорачоњом и за нападе отвореном Добрев), а јавно се идентификовао као разочарани бивши бирач и критичар Фидеса, што је у потенцијалу могло да привуче гласаче сличних вредности, тј. одбије их од владајуће партије.
Kоначно, неколико месеци пред изборе, ионако фрагилна међународна позиција Орбановог режима додатно се закомпликовала са избијањем рата у Украјини, те се очекивао додатни притисак, како међународни, тако и унутрашњи. Све ово заједно дало је наду опозицији.
Шта се на крају ипак десило?
У вечери 3. априла, постало је јасно да је Фидес не само по четврти пут заредом освојио двотрећинску већину у парламенту, већ и да је остварио најубедљивију победу у историји мађарског вишепартизма, освојивши преко 3 милиона гласова, у односу на 1,95 милиона за опозицију.
У коначници, Фидес је тријумфовао у 87 од 106 једномандатних изборних јединица, док је у пропорционалном сегменту изборног система тај резултат нешто блажи због компензације гласова, али је и ту однос мандата 48 према 38 у корист владајућих. Преосталих 7 мандата освојила је екстремно десна Наша домовина (6) и листа немачке етничке мањине (1).
Осам грешака у корацима
1. Мир, стабилност, Орбан. Иако је за очекивати да ће изиритирани или разочарани гласачи тражити алтернативе, чињеница је да грађани Мађарске у време избора још увек нису осетили директан удар на свој стандард. Штавише, у ситуацији повећане неизвесности, гласачи се чешће окрећу сигурној руци и опробаним опцијама (евентуални економски проблеми на наплату долазе изборни циклус или два касније), а у Мађарском контексту опробана опција је Виктор Орбан, а не шаролика и фрагментирана коалиција.
2. Процена расположења бирачког тела. Повезано са претходним, коалициони савез је нападао Орбана због веза Будимпеште и Москве, као и због лошег односа са ЕУ и НАТО, подстичући додатно наратив о долазећој кризи и проблемима. У таквој неизвесности, Орбанова предизобрна порука је била да „није време за експерименте“ са „неискусним политичарима“ и да земљи треба опробано лидерство и стабилност, а не срљање у могући конфликт са Русијом.
3. Хибридни режим ради шта ради. Опозиција није имала ваљан одговор на очекиване предности Орбановог режима: организациона надмоћ у руралним подручјима, посебно на сиромашном истоку земље где значајан број бирача зависи од социјалних давања, а где Фидес осваја и по 80% у неким изборним јединицама; доминација државних и про-владиних медија; гласање у иностранству одакле (Румунија, Србија, Словачка, Украјина) је дошло преко 250 хиљада гласачких листића – од чега 94% за Фидес, који манипулативно користи управљање бенефицијама за Мађаре у иностранству и партнерске односе са политичким странкама Мађара у овим државама.
4. Уједињење не доноси увек синергију. Иако се у датим условима (предоминантна партија власти, изборни систем) уједињење целокупне опозиције чинило као опробана (локални избори 2019) победничка тактика, ефекат је био супротан. Гласачи су на националном нивоу ипак захтевали већу идеолошку униформност и у кризној ситуацији их је иритирала фрагментираност програмски удаљених партнера из опозиције. „Уједињени за Мађарску“ заједно су као једна листа освојили чак 700 хиљада гласова мање него пре четири године, када су наступали као пет одвојених листа.
5. Kонзервативни кандидат сам по себи није довољан да откине гласове конзервативној владајућој партији. Мислим на Марки-Заја, чуј мене Поноша, Марки-Заја. Толико је слабо прошао, да ја убедљиво поражен чак и у изборној јединици у свом матичном Ходмезевашархељу.
6. Предизбори су лепа ствар, али такође нису довољни. Посебно ако кампања после не да резултате. А није дала.
7. Власт на локалу исто по себи није довољна. Упркос успеху на локалним изборима пре три године и освајању власти у завидном броју градова, опозиција је сада успела да победи у свега 19 изборних јединица: од тога 17 у Будимпешти, где су иначе и раније имали упориште, уз по један мандат у Печују и већ традиционално опозиционом Сегедину. У преводу, ова значајна предност није искоришћена и сада те странке са стрепњом гледају у локалне изборе 2023.
8. Уједињење је за неке – разједињење. Јобик је на изборима 2018. освојио самостално преко милион гласова. Ипак, чланство и посебно руководство је било фрустрирано константном немогућношћу да се домогну власти. Стога су се окренули ублажавању ставова и коалирању са омраженим противницима из лево-либералне опозиције, што их је, по свему судећи, коштало значајног дела подршке. Покрет Наша домовина, настао од стране одметнутих функционера Јобика, попунио је рупу у понуди крајње десне опције и освојио преко 300 хиљада гласова у априлу. Према најновијим јесењим истраживањима јавног мњења, ова странка се сада котира дупло боље од Јобика.
Шта даље, нико није сигуран. Бар у опозицији. Дуго очекивано и планирано уједињење није дало резултат. Евентуално дељење на идеолошке колоне евоцираће стару клацкалицу између проевропских левих либерала и крајње деснице, у чијем размеђу је Фидес успешно одржавао власт више од 12 година.