Мађарско театарско друштво је по тринаести пут доделило награде појединцима који својим залагањем унапређују рад позоришта. На камерној сцени Будимпештанске оперете, уручено је више признања, међу којима и посебна награда „За народности”. Она је овога пута припала Бранимиру Ђорђеву, уметничком секретару Српског позоришта у Мађарској.
Бранимиру Ђорђеву је високо признање уручено на дан његове крсне славе, на Светог Николу, а свечаном чину су присуствовали и његови најмилији, супруга, синови и родитељи. Ова додела је била повод за разговор са глумцем и уметничким секретаром СПМ-а, који је 2010. године постао члан српске театарске дружине.
Најпре му је додељена рола Благоја Јевремовог у комедији „Креће се штација” и од тада, глума и позориште постали су му свакодневни живот и професија. Када затреба, Ђорђев ради и административне послове, организује представе, гостовања, бави се костимографијом, реквизитима, декором, сценским покретом и др. Дешчанин, који живи на релацији Деска-Будимпешта, сматра да је „позориште завод, у којем човек налази уживање уз здраву поруку, у коме се одмара, али је и напет, у којем прекраћује себи време, а уједно се и образује”.
„Позориште, је најзад, завод у којем човек, побуђен живом представом, долази до свести о самом себи, као човеку, члану народа, у којем гледајући прошлост, труди се ради боље и светлије будућности на више и боље деловање у своме кругу, у своме народу, на све што је лепо и узвишено”, каже Бранимир.
Још увек под утиском свечаности у Будимпештанској оперети, Бранимир Ђорђев нам је рекао да је био изненађен: „Након толико година праксе, нисам био уверен да сам ја најдостојнији овог високог признања, поготово ако узмемо у обзир остале личности, које су на свечаности са мном заједно примиле одликовања”.
Иза ове награде стоји огроман труд, време проведено унутар и ван позоришта, као и много ангажовања. Посао који обављате је веома комплексан.
- Посао који обављам не обухвата један делокруг. Мађарска изрека каже: „У малом позоришту и портир пева на сцени”. Ако из тог аспекта гледамо, нема баш пуно организационих и других делова у позоришту, у којима нисам учествовао. Веома сам захвалан целој струци и целом позоришном свету што сам од 1999. године (тада као члан плесачке екипе у мјузиклу „Књига о џунгли”, у Сегединском позоришту, а касније и члан Студентског театра и Плесног театра „Хора” у Сегедину) имао могућност и срећу да учествујем у животу позоришта и био не само на сцени, него и иза ње. Човек, после толико утисака, много више уме ценити оно што јесте, на било којем терену сцене. Јер, како је неко написао: „У позоришту славимо природу – ту се тек осећа шта важи: човек бити.”
Шта је једном уметничком секретару најтеже? Шта све треба да ради?
- Најтежи део посла је сачекати да се основни критеријуми одреде. После одређивања критерија, све је лако и глатко, ако имамо добре партнере и сараднике, добре колеге и доброг директора. Шекспир каже: „Цео свет је једно велико позориште и актери су у њему сви мушкарци и све жене.” Из тог аспекта јесте једна улога и уметнички секретар, као и реквизитер. Исто тако и сценски уметници су једна улога: они играју један карактер. Баш зато, не видим пуно разлике у томе. Поново се желим вратити на ону реченицу према којој, ако човек искрено и одано врши свој посао, онда даје највише и најбоље од себе.
Шта ова награда значи за Вас?
- Она је дошла изненада, па морам признати да још увек нисам свестан да сам ја добитник овог признања. Утисци и емоције морају да се слегну. Међутим, веома сам захвалан и овим путем желим да се захвалим колегама и номинаторима, који су ме предложили, као и људима који су одлучили да ја добијем ово високо признање. Свакако, ово је једна станица моје делатности у позоришном свету и српској заједници у Мађарској. Драго ми је што имам могућност и срећу да се бавим послом, који ме храни, подучава и оплемењује. Помоћу тог рада могу да постигнем неке више циљеве и индивидуално и друштвено.
Награда и обавезује. Који су Ваши наредни планови?
- Желим да наставим рад на нивоу, који се од мене очекује и који пружам, па ако могу, још и боље. Основе свакако треба одржати, међутим, очекивања су увек већа, па ћу се и ја трудити да својим радом допринесем уздигнућу и бољитку не само позоришног живота, него и српске културе уопште. Нема сумње да ћемо имати нове задатке, нове изазове, који ће нас подстаћи да још боље и још више радимо. Увек се може боље. Видео сам много тога откада сам у професионалном позоришту и немам сумње да оно што се ради свесрдно, нема горње границе. Увек се може прецизније, лепше, интелигентније – надградња увек постоји.
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.