Писац Александар Гаталица каже да се његов нови роман „Двадесет пети сат”, у издању „Службеног гласника” не бави испитивањем историјских кривица или давањем судова о времену које је прошло, а нарочито не поновним читањем историје. Он тврди да та књига има само један задатак, а то је да оживи историјско време и његове учеснике, а то није мало.
У роману бројне личности српске културне и политичке емиграције након Другог светског рата, попут Милоша Црњанског (1893‒1977), Станислава Кракова (1895‒1968) или Владимира Велмара Јанковића (1895‒1976), добијају своје двојнике, повратнике у безвремени Београд који постоји у упоредном свету такозваног двадесет петог сата.
„Реч је о напола магијском послу где историјске личности постају романескне и као да добијају прилику да поново проговоре. Одбрана или признање кривице, роману је свеједно, све док се њихове одиста необичне судбине укрштају у правцу који роман чини захтевнијим и бољим”, навео је Гаталица.
У овој новој књизи, писац „Великог рата”, „Последњег аргонаута” и других романа, полазишну основу налази у ковид данашњици, а радња „Двадесет петог сата” се постепено грана и садржава својства историјског, љубавног романа, трилера или романа фантастике.
Гаталица сматра да су жанровска одређења одавно изгубила на значају и да је роман постао многострука форма, читава филозофија живота. „Двадесет пети сат” не само да има различите карактере приповедања већ често у себе укључује историју, есеје, па и поезију и драму, и у том погледу, каже Гаталица, наликује неком делта соју литературе, који потискује све друге.
„Много је битније да ли се читалац проналази у роману него да тачно одредимо његову врсту. Ово јесте вероватно први српски роман о пандемији; роман мора да осети дамаре историјске доби око себе, али он мора да својим кореновим системом повуче и минула времена и људе којих одавно нема”, рекао је писац.
У галерији емигрантских ликова посебно место у „Двадесет петом сату” ужива Црњански, уз често помињање епитета највећег југословенског писца. Гаталица је подсетио да је Црњански тако назван од својих ментора по повратку у земљу 1965. године, као мали шамар Иви Андрићу (1892‒1975) и Меши Селимовићу (1910‒1982), који су храбро од 1945. године своје судбине везали за социјалистичку Југославију.
„У роману је овај епитет казан у донекле ироничном виду да би подцртао огромну разлику између Црњанског-човека и Црњанског-писца. Та рупа која зјапи између онога како је Црњански живео и онога шта је остављао на хартији, била је романескно полазиште за изградњу његовог лика”, нагласио је Гаталица.
Према његовим речима, историчар Миодраг Ал. Пурковић (1907‒1976) у роману носи ничим незаслужен епитет ђаволовог слуге, осим чињенице да његов романескни лик тако постаје пластичан и као да одскаче и одлепљује се са страница на којима је описан речима.
Један од битних ликова романа је Београд, двадесетпетосатни и стварни, а Гаталица сматра да напослетку свако мора да пише о граду где се родио, одрастао и где се формирао.
Истакавши да воли Београд више од свих градова света ( а видео их је готово све најважније), Гаталица каже да је српска престоница за њега позорница на којој се приказују највеће позоришне представе живота, и то већ у два календарска века.