Љубитељи књижевности, а нарочито поезије за децу, дуго су чекали да их песникиња, педагог и новинар Драгана Меселџија, обрадује публиковањем барем дела свог богатог песничког стваралаштва, често хваљеног и награђиваног. И, како то обично бива, стрпљиво чекање се исплатило. Њена збирка песама „Све се само дешава” објављена је ових дана у Будимпешти, са печатом Издавачко-штампарског предузећа „ЗиД Студио”.
Драгана, о чему говоре Ваше песме и када су настале?
- Збирка, која је управо изашла из штампе „Све се само дешава”, намењена је најмлађима. Циљна група су забавиштанци и ученици 1-2. разреда основне школе. У збирци се налази једно читаво животињско царство кратких, лаганих и шаљивих песмица. Има ту и неколико „искуствених” песмица, у којима су забележене неке сцене из одрастања моје деце: „Нико није крив”, или „Неће Мара код зубара”. Волим да пишем песме које имају неку нит хумора, јер у начелу, волим када се људи и деца око мене смеју, па онда тако и пишем: да читаоце или слушаоце насмејем и орасположим. А песме, оне су настајале некако успут. Ја сам од оних којима стално навиру неке идеје (и дању и ноћу), и неке мисли водиље, око којих се онда исплету и песме. Понекад у џеповима гардеробе, коју сам одавно носила, пронађем по неку песму, на коју потпуно заборавим. Пишем код куће, у јавном превозу, на улици... Где год се нађем. Ако немам папир и оловку, онда бележим стихове у телефон. Понекад је то само пар стихова, а понекад се песма наниже у даху.
Поезију пишете прилично дуго и аутор сте великог броја песама. Зашто их раније нисте објавили?
- То је тачно и немам неки оправдан разлог за оволико чекање. Рецензију за ову збирку ми је написао наш велики песник Перо Зубац, кога сам пронашла у Новом Саду на веома интересантан начин и бескрајно сам му захвална на речима охрабрења и подршке. Чак ме је позвао умеђувремену да ме пита шта се дешава са овом збирком и да ли сам је издала, јер је веровао да то свакако треба да урадим. А ја сам желела да ова збирка буде илустрована, зато што је намењена најмлађима. Време је некако пролазило, а ја сам и даље писала и писала. Што се тиче самог издавања написаног – ту сам нешто чекала. Ово одлагање је прекинуо мој супруг Зоран и објавио збирку као поклон-изненађење мени. Сада мислим да вероватно за све постоји право време и верујем да је сада био прави тренутак за излазак ове збирке.
Да ли пишете континуирано или вам је инспирација било сазревање Ваше деце, која су сада већ одрасла?
- Деца су стална инспирација и сви имају неке „бисере” у свом одрастању, које је штета не записати. Још ако од тога направите песму, то је онда права ствар. Ја сам од њихових изјава правила песме. У неким пак песмама забележене су сцене из мог одрастања, а верујем да ће се и многи који их буду читали и сами у њима препознати. А било је и других фаза у мом писању, па сам некако у том свом стварању прошарала и писала за најмлађе, као и за мало већу децу. Можда сам ја помало сазревала са мојим песмама. Неке теже животне околности су довеле до тога да сам написала доста песама о мајци и животу, песме за одрасле, али сам те песме дуго чувала затворене, јер су биле јако личне. Чињеница је да сам шта год ми се дешавало – писала. Кад сам у једном тренутку, на питање мог пријатеља који је знао да пишем песме за децу, да ли пишем, одговорила да пишем, али не за децу, он ме охрабрио речима да само наставим и да је то само једна фаза. Он је знао да је једино важно не одустати.
Јесте ли имали узоре?
- Не свесно, али сам сигурно покупила пуно тога од свих песника чије песме сам читала. Када јавно прочитам неку своју песму, деси ми се да слушаоцима личи на песме неких песника, или помисле да су песме њихове.
Шта је са осталим Вашим песмама? Следи ли ускоро још једна збирка?
- Остале песме се полако слажу и чекају свој тренутак. Некако сам писала упоредо, па ће можда и да се појаве и објаве у исто време. Ту су песме за мало већу децу, о љубави – стално актуелној теми, као и о одрастању и мукама одрастања. Наравно, треба све то уредити и обазбедити финансијска средства, али када има воље и кад се нешто жели, онда се све препреке савладају.
Да ли сте имали прилике да јавно наступате и читате своје песме?
- Да, наравно. Свакако морам да кажем да je моја прва публика моја породица. Они су уједно и најбољи критичари, а по њиховим реакцијама док читам, знам где сам. Најдраже ми је кад им стиховима измамим осмехе. Имала сам прилику да наступам и на разним књижевним сусретима и колонијама у Будимпешти, Сентандреји, Батањи, Балатонфењвешу, Темишвару, Базијашу, Београду, Сомбору, Франкфурту. У Франкфурту 2019. године, на „Мајским сусретима песника дијаспоре”, освојила сам 1. место у категорији песама за децу и добила „Бамби Орфеја” за песму „Не лажем мајке ми” и то је заиста било посебно искуство. Осим тога, неколико мојих песама је објављено и у „Антологији савременог стваралаштва за децу српских писања у расејању”, што је за мене заиста велика ствар, неколико је објављено у електронском часопису „Етници”, као и у “Српским недељним новинама”.
Kако видите место поезије за децу у књижевности и образовању?
- Поезија за децу је незаобилазна и преко потребна за развој дечје личности, њихове маште, изражавања и културе говора. Свакако, поезији треба дати више простора, јер то заслужује. Деца воле поезију, јер је то неки други свет у односу на свакодневицу. Треба имати на уму да ће деца боље слушати и перципирати оно што слушају, ако се створи посебна емоционална атмосфера и подигне се расположење детета. Таква поезија је и пријемчивија за децу. Можда из тог разлога пишем песме са елементима хумора. Чињеница је да је степен развоја књижевности за децу крајем 20. века остао низак, песме за децу скоро и нису објављиване и нема пуно песника који пишу за децу. Заправо, мало је оних који су остали деца у души, а само тако се може писати за најмлађе.
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.