Упркос успеху у прибављању вакцина, којим је створен предуслов за успешну имунизацију, као и одличној организацији и изузетној љубазности особља које спроводи вакцинацију, јавио се проблем све слабије заинтерeсованости грађана за овај вид заштите од ковида.
Пише: проф. др Владимир Вулетић
Одговорност за недовољну заинтересованост грађана за вакцинацију адресира се на антиваксерски покрет. У основи реч је о јавности мање познатим личностима које захваљујући свом месијанском фанатизму, првенствено путем друштвених мрежа, шире „истину” о погубности вакцинације на здравље људи.
Познато је да ванредне околности као што су ратови, епидемије, природне катастрофе или катастрофе изазване људским немаром изазивају страх и несигурност, а неретко и масовну хистерију. То је погодно тло за бујање лажних вести, полуистина и лажи. Инфодемија, како је названа ова појава подстиче пораст неповерења и тиме отежавa ефикасност спровођења акција усмерених ка решавању проблема.
У том смислу и деловање антиваксерског покрета може да поколеба спремност људи да се вакцинишу што успорава процес стварања колективног имунитета као јединог начина за очување здравља људи, здравственог и социјалног система, али и привредних активности. Кључно питање је како мотивисати грађане да прихвате вакцинацију и како се супротставити антиваксерском покрету? Притисак на извориште, односно идентификација носиоца антиваксерских порука и ограничавање њиховог деловања само је један и то мањи и лакши део посла. Много важнији и озбиљнији задатак је комуникација са онима на које антиваксери делују. Реч је о обичним грађанима који имају резерве, сумње, упитаност и колебање у вези са питањима која се односе на пандемију и вакцинацију.
Нажалост, утисак је да се веома мало зна о томе шта су кључне дилеме тих људи – шта их чини несигурним, шта им је нејасно и шта их плаши у вези са вакцинацијом. Кризни штаб, лекари и разни стручњаци који на овај или онај начин комуницирају са грађанима у већини случајева чине типичну „грешку стручњака” па подразумевају да сви људи знају оно што они знају. Своје виђење ствари презентују на начин којим убеђују људе у исправност свог погледа на свет занемарујући да различити људи имају различите полазне основе са којих различито сагледавају стварност. Разумевање позиције тих људи је, међутим, основни предуслов за успешну комуникацију.
Ниједна стратегија за комуникацију са тим људима неће бити успешна без разумевања њихове позиције, а то разумевање је тешко без укључивања друштвених научника у тај процес. Нажалост, у кризном штабу нема стручњака из ове области са оваквим афинитетима. Управо из тог разлога чини се да упркос добронамерним апелима и маркетиншким кампањама, поруке које отуда стижу имају мање ефекта од полуистина и дезинформације које шире антиваксери. Наравно, све то не искључује практичне мере као што је увођење унутрашњих „ковид пасоша” који би олакшали свакодневни живот онима који су се вакцинисали и омогућили им бесплатно лечење од ове болести.