Колико је реална могућност да ЕУ укине право вета за земље чланице

Правни експерти упозоравају да би укидање принципа једногласности при одлучивању у ЕУ захтевало промену уговора ЕУ, што би такође требало једногласно усвојити, па стога такву опцију сматрају тешко остваривом.

Мађарска се у протеклих неколико година веома често позивала на право вета како би у форумима Европске уније осујетила доношење оних одлука за које је сматрала да штете њеним националним интересима. У већини случајева разговори на ту тему сводили су се на претње ветом и каснијем одустајању Будимпеште од такве намере, али су мађарске дипломате у не малом броју ситуација, приликом гласања, ипак посезале за том опцијом.

Статистике говоре да је између 2016. и 2022. године Мађарска 30 пута уложила вето када су на дневном реду биле одлуке из области спољне политике ЕУ. То је ову земљу сврстало на сам врх невелике листе чланица које на овај начин блокирају доношење одлука у Бриселу, подсећа Политика.

Та пракса показала је да вето није само правни инструмент, већ и политичко оружје које се може користити у стратешке сврхе. Када је реч о мађарској влади, блокирање заједничких одлука је често коришћено како би се ојачале сопствене позиције приликом преговора са западним партнерима.

Функционисање Европске уније традиционално се заснивало на тзв. култури консензуса, што значи да су се у многим областима одлуке могле доносити квалификованом већином, али да су у пракси државе чланице преговарале све док се договор не постигне. За разлику од већине области, одлучивање и спољнополитичким питањима подразумева да свака чланица има могућност да искористи право вета у циљу заштите или промовисања сопствених интереса, чак и на штету других земаља.

Мађарска се до сада врло често није устручавала да то учини, самостално или удружена са другим земљама. Најчешћа питања око којих је изостајао консезус, била су везана за санкције Русији. Мађарска влада је од почетка рата у Украјини у више наврата одлагала или чинила неизвесним доношење заједничких одлука, гласајући за њих у последњем тренутку.

Овакве ситуације утицале су на повећавање тензија између мађарске владе и институција ЕУ, тим пре што званична Будимпешта често описује иницијативе и одлуке Брисела као „тајно законодавство” и „оруђе за империјалну централизацију”. Са друге стране, неке државе чланице управо у томе виде потребу да се право вета ограничи како би се обезбедило ефикасно доношење одлука.

Зато и не чуди што многе од њих позивају увођење гласања квалификованом већином у спољној политици ЕУ, чиме би практично била укинута пракса улагања вета. Идеја је покренута током чешког и пољског председавања ЕУ, а сада постоје иницијативе Француске и Немачке да се то уради.

Правни експерти упозоравају да би укидање једногласности захтевало промену уговора ЕУ, што би такође требало једногласно усвојити, па стога такву опцију сматрају тешко остваривом. Правници, међутим, подсећају да постоји „рупа“ у законодавству ЕУ, у виду тзв. „клаузуле о пролазу“, која омогућава Европском савету да пређе са једногласног на гласање квалификованом већином у одређеним областима спољне политике. То по њима значи да се промена може уводити постепено, без потребе да се мења цео систем одлучивања у ЕУ.

Одлучивање квалификованом већином би, како тврде, већ могло да функционише када је реч о питањима трговинске и царинске политике, при чему су релевантни и економски аспекти спољнополитичких одлука. Како наводи АТВ, неки стручњаци сматрају да би се чак и поједине санкције Русији могле класификовати као питања трговинске политике, тако да њихово усвајање не би захтевало једногласну одлуку.

Земље кандидате на пријем у ЕУ посебно погађа чињеница да је према актуелном законодавству, једногласно одлучивање у Бриселу осим у спољној и пореској политици, предвиђено и када у области проширења блока. У документу који је донела Европска комисија у марту прошле године, наводи се да ће „у већој унији једногласност бити још теже постићи, уз повећане ризике блокирања одлука једне државе чланице”.

Комисија је навела и начине на које би се могао обезбедити прелазак са једногласности на гласање квалификованом већином у свим областима, али уз напомену да је за такве промене ипак потребна сагласност свих држава чланица. То значи да је реч о кругу који је тешко затворити, јер је у пракси управо вето средство које мање чланице ЕУ чини подједнако утицајним као и њихове веће партнере у блоку.

Показало се да је то до сада био погодан алат за „ценкање” ради добитака на другим пољима. Будимпешта, која тражи више новца из фондова ЕУ, укључујући и средства која су јој ускраћена због забринутости Брисела за владавину права у Мађарској, до сада је вешто користила могућност блокирања доношења заједничких одлука у другим областима, па је мало вероватно да би се пристанком на промену досадашње праксе одрекла тако моћнот алата.

Драган Јаковљевић