Уместо љубави о којој је говорио Петрарка у својим сонетима, припадници тзв. миленијум генерације имају „љубавне комбинације”, односно једног или два партнера с којим се повремено виђају. Уместо фаталне страсти о којој је писао Толстој, имају виртуелне емотивне везе с особама које никад нису срели у реалном животу.
За разлику од њихових родитеља, који су улазили у брак верујући да је он сигурна лука и склониште од животних бура и олуја, за младе рођене у новом миленијуму сигурност је појам који је прохујао с вихором 20. века. Они знају да нема гаранције да ће радити посао за који су се школовали, да ће живети у земљи у којој су се родили и да ће дочекати старост с партнером у кога су се заљубили. Овако љубав у 21. веку портретише др Татјана Стефановић Станојевић, професорка психологије на Филозофском факултету у Нишу и ауторка књиге „Љубав или трип”, у којој пише о љубави у новом миленијуму, али истовремено подсећа да сваки љубавни однос почиње привлачношћу, наставља се пожудом и прераста у приврженост.
На питање да ли је „миленијумцима” љубав уопште потребна или она припада декаденцији претходних векова, ауторка ове књиге каже: „Захваљујући свакодневном раду, разговорима и истраживањима са студентима психологије, утврдила сам да постоје три релативно нове форме љубавних односа. Први подразумева ’комбинације’, односно однос с једним или два партнера, с којима се повремено виђају, искључиво ради секса. Друга и веома честа варијанта јесте однос на даљину парова који су се упознали преко неке друштвене мреже. Међутим, иако се никада нису физички срели, нити знају ко се заиста крије иза профила на ’Фејсбуку’ или ’Инстаграму’, то их не спречава да аутентично пате због Џона из Вашингтона или Консуеле из Мексика.”
„Ипак, највећи број младих тежи вези коју Фредерик Бегбеде описује у својој култној књизи ’Љубав траје три године’ и у којој пише о паровима који живе заједно, праве планове и желе да трају, али не по сваку цену. Они не желе да остају у љубавном односу ако у њему више не уживају”, истиче др Татјана Стефановић Станојевић.
Објашњавајући због чега млади више не верују у „љубав док их смрт не раздвоји”, наша саговорница подсећа да 21. век припада „ја генерацији”:
„Ако је 19. век обележила неуротска личност, коју је изврсно описала психолог Карен Хорнај, 21. век припада нарцистичној и егоцентричној личности, која је окренута себи. Али, то је логична последица чињенице да су млади углавном одрастали као јединци, без браће и сестара, па нису научени да размишљају у множини, већ у једнини. Велики број њих одрастао је с једним родитељем – развод, који је некада био редак, сада је нова реалност. Због тога мислим да миленијумце не треба осуђивати, већ од њих треба учити – они су од неприлика које су им одрасли сервирали створили прилике и променили свој поглед на живот и партнерство, како би себе поштедели патње. Када видите уџбенике из којих се они образују, схватите да их нико није учио шта је љубав – њена дефиниција не постоји ни у једном предмету у основној школи, тако да они заврше обавезно образовање и своју представу о љубави формирају у зависности од тога да ли читају Перл Бак, Хесеа или Мирјам, да ли слушају Карлеушу или Дилана и да ли њихови родитељи живе у срећном или несрећном браку. Они не очекују да љубав траје цео живот, већ су серијски моногамисти – биће с једним партнером у вези неколико година, док тај однос буде функционалан, а онда ће ући у следећу везу, а ако у међувремену добију дете, о њему ће заједнички бринути”, наводи ова саговорница.
У жељи да сазна о чему млади говоре када причају о љубави и да ли је за њих љубав сигурна лука или фатална привлачност, она је урадила истраживање у коме је учествовало 2.115 студената и чији су резултати показали да су млади веома подељени по овом питању – половина машта о „кућици у предграђу”, а друга половина жели филмску романсу. Неколико година касније, држећи семинаре о љубави широм региона, била је у прилици да одраслим особама постави исто питање, на који је добила чак 1.167 различитих одговора.
„Иако је у почетку све било нејасно, када сам систематизовала те одговоре, издвојило се неколико модалитета, који су се добро уклапали у нови теоријски концепт, а то је концепт триП љубави. Наиме, дошла сам до закључка да је љубав сложено стање састављено из три нагонске компоненте. Реч је о привлачности, пожуди и привржености – најпре смо неким привучени, онда следи фаза узбудљивог секса и све се завршава извесном врстом привржености. Међутим, иако је редослед фаза јасан и логичан, љубави се разликују. Нисмо сви привучени само физичким изгледом, секс за различите људе има различито значење, а приврженост такође има различите модалитете. Иако не постоји психолошка једначина која може гарантовати да ће двоје људи остати у срећној вези, искуство и психотерапијска пракса говоре да је за срећу у партнерском односу пресудно да особе желе исте ствари. Ако је за некога љубав синоним за мирно море, не треба да тражи пустоловног морнара”, закључује др Татјана Стефановић Стојановић.