За визуелно поетски, ратни филм „Природна светлост” мађарском редитељу и сценаристи Денешу Нађу недавно је на 71. Берлиналу припао Сребрни медвед за најбољу режију. "Многе ствари су заташкане током послератног комунистичког периода, припадништва источном блоку и потпадања под велики утицај Совјетског Савеза. У име тога многе су ствари прећуткиване, о томе се није учило у школама", каже редитељ.
Филмска прича у којој аутор подсећа на потребу избора између пасивности и преузимања индивидуалне одговорности у ратном невремену, заснована је на роману мађарског писца Пала Заваде. Денешовом филму посебну снагу даје естетика влажне, природне светлости и атмосфера житког блата и магловитих шума који симболизују човека – мушкарца у рату током силаска у непознато, када се пред њим отвара амбис дилема и када се перцепција о томе шта је добро а шта је зло лако изгуби.
И у својим кратким филмовима радили сте са пејзажима и лицима, сада су то пејзажи и лица рата и то Другог светског рата?
- Желео сам да прођем кроз то интригантно искуство базирања филма на непомичним ратним лицима, или се бар чини да су она непомична, као и на пејзажима повезаним са лицима, пејзажима виђеним нечијим очима. Рекао бих да је то суштина овог филма. Лице које је стално присутно на екрану и даље се држи на дистанци, готово без икаквог покрета, крхко и непознато. Мој филм не осветљава, не говори, не призива сећања на историјску, стару причу. Суштина те приче се дешава свуда, све време. Води нас до проблема да не видимо јасно зато што нисмо у стању да јасно видимо оно што носимо у себи. Верујемо да знамо шта је исправно и погрешно, ко није успео а ко јесте, верујемо да знамо шта је наш животни задатак, а мој филм ту слику о самима себи преиспитује показујући сву нашу крхкост уместо свести. Крхкост нам је свима заједничка док је свет оно што нас дели. И данас исто као и током Другог светског рата.
У филму рат је датост у својим најекстремнијим облицима и у њему је човек, мушкарац о којем немамо претходна сазнања. Нема ваших психолошких и социолошких интервенција у градњи ликова? - У овом филму сам желео да прикажем човека у садашњем тренутку, да га посматрам што је могуће ближе како непрестано обрађује ствари које види и доживљава око себе, а не разуме их у потпуности. Мој јунак Иштван Семетка осећа да рат није добар за њега, да то није његов рат. Има лош осећај и не зна шта је његов задатак у датој ситуацији. Једино што зна јесте да би волео да се што пре врати својој кући, свом селу и земљи коју је обрађивао и да ће тамо некако прећи преко тог непријатног временског периода. Периода у којем он као мађарски војник учествује са својом четом на страни немачких нациста у рату на руској, совјетској земљи, по руским селима. Портрет тог човека је можда необичан. Није ме занимало да се бавим тиме шта је он пре радио, шта је преживео, какве трауме носи, које је грехе починио. Фокусирао сам се на став у животу који се непрестано колеба гледајући овог човека овде и сада. Бити с њим и све гледати његовим очима. Очима човека који види, али ипак не разуме виђено. Из филма „Природно светло” (Фото: Берлинале/Тамаш Добош)
Једна од ствари које семетка види је и паљење амбара у којем су заточени сви становници руског села, укључујући и децу. О тим чињеницама и дан-данас се нерадо говори. Колико су Мађари сада спремни да се осврну и на тај део своје прошлости?
- Дуго се о томе није говорило, а није се ни много знало. Многе ствари су заташкане током послератног комунистичког периода, припадништва источном блоку и потпадања под велики утицај Совјетског Савеза. У име тога многе су ствари прећуткиване, о томе се није учило у школама. Данас се о деловима неславне мађарске прошлости много више зна, отварају се архиви, појављују се књиге, али то још није у довољној мери. Има оних који и даље не верују да су се такве ствари догађале.
У вашем главном јунаку не постоји осећај побуне спрам хијерархије и онога с чим се не слаже?
- Мислим да је Семетка занимљив, јер је између два света и постоји нека чудна двосмисленост око њега. Он није херој. Он је човек који не жели никога да повреди, покушава да се држи подаље од насиља, а истовремено и да избегне компликације и проблеме за себе. На основу неких његових поступака могли бисмо рећи да је он добар човек. Али, он је и слаб човек. Може ли човек истовремено бити и добар и слаб?
А може ли се ваш јунак потпуно ослободити одговорности у трагичном догађају у којем је могао да учини нешто и помогне да се избегне? Како се може живети даље с осећањем срама и кривице? - Срамота је веома људско осећање. Она значи прихватање нечије крхкости. Мој јунак верује да није имао другог избора. У филму нисам желео да завршим његову причу. Оригинални роман се бави темом срама и прерадом прошлости и у роману Семетка изврши самоубиство неколико година после рата, јер свој живот није могао да врати на прави пут. У филму ја само посматрам човека који није свестан с каквим изборима мора да се суочи и отварам питања како би се било ко од нас понашао у његовој ситуацији и колико бисмо били рањиви у суочавању с непознатим.
Зашто сте одлучили да сви глумци у филму буду аматери и натуршчици?
- Две године сам тражио глумце аматере, архаична сељачка лица, невина у својим гестовима, несвесна у очима, с кожом која носи траг времена. Упознавање с њима и њиховим породицама било је велико искуство. То су углавном пољопривредници које сам повео са собом хиљадама километара далеко од њихових кућа. Баш као што су током Другог светског рата мађарски сељаци били регрутовани и послати на руски фронт да се боре. Обукли смо их у униформе, војно их обучили и одвели у непознату земљу где нису разумели језик. Тако је постигнута аутентичност филмске приче. Они нису морали да постану глумци, довољно је било да буду то што јесу и на крају се филм прилагодио њиховим личностима.
Фотографија у филму је фасцинантна, слике природе као немог сведока људске трагедије?
- Природа у филму има важну улогу. Увек је близу, стално је присутна, није пријатељска ни блага ни укроћена. Носи са собом неку врсту равнодушности спрам човека. Моћна је, али не и сентиментална. Стални је аутсајдер, посматрач људског уплитања. Не жели да утиче на људе, али утиче на све. Природа постаје референтна тачка с које се људски живот чини далеким и пролазним. Својом камером директор фотографије Тамаш Добош је све то беспрекорно ухватио и изнео.
Гледаоца увлачите у симболику реализма свеприсутношћу елемената воде, земље, ваздуха, ватре?
- Постоји још један елемент, а то је месо. На почетку филма војници су истранжирали ухваћеног лоса. У свакодневном животу ми смо обично заштићени од воде, земље, ватре, ваздуха. Ако је хладно и ветровито седимо у кући или колима, када је кишно користимо кишобран, када је сунчано мажемо креме и стављамо наочаре. С месом је другачије, оно је једно од последњих остатака сировости у данашњем свету. Додир са сировим месом док га кувамо је контакт са сировом стварношћу...