Након романа „Аустријанка”, посвећеног хероини Диани Будисављевић, који је представљен и српским читаоцима у Мађарској, историчар Зоран Милекић је објавио још једно романсирано сведочанство. У књизи „Деца рата” писац доноси истините приче о патњама деце у усташким логорима Стара Градишка и Јастребарско.
Српска читалачка публика у Мађарској већ је имала прилику да упозна писца и историчара Зорана Милекића, када је пре нешто више од годину дана о свом роману „Аустријанка” говорио пред будимпештанском и сегединском публиком, на књижевним вечерима у организацији Културног и медијског центра „Српски венац” и Српског позоришта у Мађарској. Још током представљања те своје књиге, посвећене хероини Диани Будисављевић, која је у Другом светском рату спасла више од 12.000 деце из логора у НДХ, писац је истакао да му је преостало обиље материјала до којег је дошао у разговору са жртвама и њиховим потомцима, и који жели да смести у нову књигу.
Сада је пред нама нови роман овог аутора, који наставља да прати тематику којом се више од једне деценије бави. Управо пред овогодишњи београдски Сајам књига, у издању издавачке куће „Лагуна“, објављен је нови роман - „Деца рата”, у којем писац Зоран Милекић доноси истините приче о троје деце одведене у усташке логоре Стара Градишка и Јастребарско.
Ово је роман који је морао бити написан, каже аутор и објашњава да је то истинита прича о троје деце, Мики, Јелени и Драгоју, од бежања пред усташама из њихових козарачких и славонских села, преко збегова и мука, и ужаса по логорима, до извлачења и преживљавања у најтежим околностима. Важно ми је било да нагласим победу живота над смрћу, победу добра над злим, нагласио је Милекић.
Аутор „Деце рата” обе девојчице, које се помињу у роману, упознао је и са њима путовао у Јасеновац. Оне су му успут говориле о својим судбинама, а после су се виђали у Београду и настављали разговоре. Он објашњава да се Јелена могла сетити многих важних догађаја из рата, јер је у то време већ имала осам година. Мика је била премала, имала је једва годину или две, али му је препричала оно што су јој испричали њен брат и други рођаци.
- Мику су коначно пронашли и упознали 35 година након завршетка рата, јер ју је усвојила једна загребачка породица, управо захваљујући тадашњим херојским напорима Диане Будисављевић и њених сарадника, када су деца извлачена из канџи зла и давана на усвојење, уз помно бележење података, да касније, по Дианиом обећању, буду враћена родитељима. Драгоја никада нисам упознао, пошто је умро 2005. године. Међутим, он је иза себе оставио више записа својих сећања на мучне логорашке дане – објашњава аутор.
Кроз потресна сведочанства о судбини деце са Kозаре, Зоран Милекић је насликао портрет деце која су преживела рат одвојена од породице и у стрепњи да више никада неће видети родитељски дом. Радња прати трагичне догађаје на Kозари, 1941. Две породице беже од усташа, Немаца, смрти и неизвесности. Жене се не одвајају од деце, док мушкарци траже заклон и храну. Немила су времена, треба спасти голи живот. Свој и живот деце.
Драгоје, Јелена и Мика главни су јунаци ове приче. Прерано одвојени од родитеља, одведени у логоре Стара Градишка и Јастребарско, потискују страх и гаје наду да ће видети родитеље, браћу, сестре, баке и деке, чим се за то укаже прилика. Неки су чекали две, неки три године, неки нису ни дочекали срећу поновног окупљања. Истинита прича о њима сведочанство је о величини дечје наде и снаге у тешким временима, као и опомена да се овакве приче не забораве.
- Иако је ово роман који је морао бити написан, тешко је било одупрети се оном људском, родитељском у себи, колико год се трудили да будете објективни. Али то је само једна од мука писања оваквих романа и морате се носити с тим - каже Зоран Милекић и додаје да управо планира дугоочекивани поновни сусрет са преживелим малим логорашима и члановима њихових породица, као и да се нада да ће до њега у што скорије време доћи.
- Нема много романа о Јасеновцу и другим болним темама. Није их било из разних разлога, од идеолошких, до неспремности писаца да се ухвате у коштац са компликованим, замршеним и 'незгодним' темама. Данас се могу писати без идеолошких притисака, бар може онај ко то жели и осећа се спремним за то. Романи су добар начин да се патње људи у том и сличним логорима представе широј публици на начин који ће разумети. Али, пре свега се мoрамо држати чињеница. У овом случају, чињенице су горе од било какве маште. Ја се бар тога придржавам и тако гледам на то - истиче аутор.
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.