Недавни призори хаотичног повлачења америчких снага из главног града Авганистана било је заправо директно укључење у последње дане америчке глобалне доминације. Иако је амерички државни секретар Ентони Блинкен тврдио да то што гледамо „није Сајгон”, општи утисак је био да се историја понавља, и овог пута на штету САД-a. Крах војне мисије у Авганистану доживљен је, с правом, као досад највећи неуспех НАТО-а.
Пише: Зоран Јанић, есејиста и преводилац
Оно чему се светска јавност, путем телевизијских слика из Кабула, могла осведочити био је ни мање ни више него неславни крај Пакса Американе. Имали смо част да уживо присуствујемо завршетку дугог периода америчке војне надмоћи и глобалног вођства. Читаоце не треба подсећати како је то изгледало: хеликоптери који слећу и одлећу с крова амбасаде, облаци дима, колоне становника који панично беже из Кабула. Највећи шок изазвали су снимци људи док с велике висине падају на земљу, стрмоглавивши се с крила авиона у пуном лету. Иако је амерички државни секретар Ентони Блинкен тврдио да то што гледамо „није Сајгон”, општи утисак је био да се историја понавља, и овог пута на штету САД. Крах војне мисије у Авганистану доживљен је, с правом, као досад највећи неуспех НАТО-а.
Бивши председник Пољске Александар Квашњевски парафразираће несвесно речи Добрице Ћосића о српском народу, овог пута примењене на НАТО: „САД су у стању да добију сваки рат, али не и да добију у миру”.
Повлачење из Авганистана – 20 година након што је Џорџ Буш млађи као председник САД објавио рат тероризму – оставило је горак укус у устима америчких савезника, посебно оних у Европи. Прокламоване вредности мултилатерализма озбиљно су доведене у питање услед пољуљаног кредибилитета Америке. Европским лидерима, ако икад, сад би коначно морало бити јасно оно за шта се одавно залаже француски председник Макрон – да Европљани морају развити сопствене снаге за одбрану и безбедност.
Из наше уске, регионалне перспективе гледано, амерички фијаско у Авганистану само је додатно подгрејао оне старе геостратешке снове о измењеном поретку света, који би ишао наруку специфичним аспирацијама Србије – специфичним, пре свега, у светлу преовлађујућег антиамеричког и антинатовског расположења, карактеристичног за овдашњу јавност након интервенције НАТО-а у Србији из 1999. године.
Пословично злураде анализе потрудиле су се да у први план истакну паралелу између совјетског повлачења из Авганистана 1989, након чега је уследио распад Совјетског Савеза, са недавним повлачењем САД из исте земље (прижељкујући ваљда исте последице и по трансатлантског хегемона). Убрзо затим, освануле су и неке фришко конципиране анализе, чија је главна тема могуће повлачење снага НАТО-a из БиХ и са Косова.
Укратко, ти људи који данас беже из Авганистана, јер су својој земљи желели демократију и људска права, уз смењивост власти и већа права за жене, заправо се третирају као квислинзи. Нешто се овде мора јасно истаћи: када је Америка оружано интервенисала у Авганистану 2001. године, био је то не само „рат против тероризма” једне велесиле против друге земље него, уједно, и рат за одбрану наших (европских, западних, па и српских) вредности.
Био је то рат не двеју цивилизација, већ рат наше западне цивилизације против вредности терористичког безумља, где су верска погубљења, одсецање екстремитета преступницима и јавно бичевање жена уобичајена појава, ослоњена на крути шеријатски закон. Стога сваки афирмативни говор о талибанима, у крајњем, спада у пропагирање тероризма, што би телевизије које позивају у госте особе попут Шешеља морале да знају.
Председник Бајден је овим неорганизованим повлачењем из Авганистана зацело пуно нашкодио поверењу остатка света у САД. Америчко повлачење, међутим, не треба схватити као знак неког будућег неумитног распада ове земље (по аналогији са СССР-ом). Одлука о повлачењу донета је још у време Трампа, Бајден ју је свакако веома неспретно реализовао. Али и поред тога, повлачење америчких војника му оставља довољно маневарског простора за неке даље потезе. Одговор председника Бајдена на питање зашто одлазе био је јасан: „Одлазимо да бисмо могли 250 милијарди долара да уложимо у технолошки развој Америке у трци с Кином за глобалистичког лидера света.” Несумњиво, одговор који има своју логику.