Основно питање које се након победе Зорана Милановића на председничким изборима у Хрватској у нашој јавности с правом поставља јесте да ли ће и какве ефекте то имати на српско-хрватске односе, који су већ дуже време на ниском нивоу.
Аутор: др Драгомир Раденковић
Судећи по Милановићевим изјавама током предизборне кампање, чини се да се у српско-хрватским односима ништа битно неће променити. Његове квалификације Србије и српског државног руководства биле претежно су критичке и негативно интониране, уз најаву да ће са српским властима сарађивати само онолико колико буде морао. Када је реч о преговорима Србије са Европском унијом, он не искључује могућност њихове блокаде, иако је у том погледу мање експлицитан од Колинде Грабар-Китаровић која је позивала на блокаду све док се не реше отворена билатерална питања (границе, нестали, универзална јурисдикција).
На исти закључак упућују реакције и конкретни потези Милановића у време када је био премијер (23. 12. 2011–22. 1. 2016). Упамћене су његове увредљиве изјаве да су „Србија и Срби шака јада”, да се српско руководство „понаша бахато”, затим његово залагање за прогањање осумњичених за ратне злочине на КиМ, одлука да у контексту мигрантске кризе 2015. године блокира све граничне прелазе према Србији што је довело до привременог „царинског рата” са неповољним економским исходом за обе стране и до даљег заоштравања српско-хрватских односа итд.
Ипак, неки акценти из Милановићевог предизборног наступа указују и на могућност да се у предстојећем периоду српско-хрватски односи нормализују и дијалог унапреди. Једна од његових порука је да су ратни сукоби на простору бивше СФРЈ завршени, да припадају прошлости, те да треба градити мир и у том контексту би се развијала и економска сарадња између Србије и Хрватске. Оваква позиција се квалитативно разликује од приступа Грабар-Китаровић која је, питање рата деведесетих година прошлог века стално подгревала, славила тзв. Домовински рат, настојећи да на њему хомогенизује што већи део хрватског друштва.
Милановић поштује наслеђе антифашистичких вредности, против се јачању и популаризацији усташких идеја, за разлику од бивше председнице чији је мандат био обележен растом национализма, отклоном од антифашизма и све израженијом усташофилијом.
Значајан сегмент који би могао да допринесе бољим српско-хрватским односима тиче се положаја српске мањине у Хрватској којој Колинда Грабар-Китаровић није поклањала пажњу сматрајући да су Срби у Хрватској сами криви за лоше ствари што им се дешавају. Милановић, који има више разумевања за поштовање њихових мањинских права, Хрватску види као друштво различитих, једнаких пред уставом и законом, заговарајући етничку толеранцију.
Након изборне победе изјавио је да ће бити председник свих грађана, како Хрвата, тако „и оних који то нису”, те да нико неће бити грађанин другог реда. За разлику од става Колинде Грабар-Китаревић да се о ћириличним таблама у Вуковару „не може говорити пре него што се задовољи правда и казне ратни злочинци”, Милановић сматра да је то питање закона и владавине права које се мора поштовати.
Не треба заборавити да се он и као премијер залагао за поштовање Закона о службеној употреби језика и писма и сходно томе 2011. и 2012. године покретао иницијативу да се омогући двојезичност, односно равноправна службена употреба српског језика и писма што, међутим, није остварено због реакције хрватске деснице и ХДЗ-а. Поред тога, у свом мандату председника владе бранио је право Срба на сопствене школе и јавно се залагао за једнакоправност свих грађана Хрватске.
С таквим приступом Милановић, коме је подршку на изборима дао председник СДСС-а Милорад Пуповац, победио је у општинама са већинским српским становништвом (у Вуковарско-сремској, Осјечко-барањској, Карловачкој, Сисачко-мословачкој, Шибенско-книнској и Личко-сењској жупанији), отворајући наду у стварање боље атмосфере за суживот, за економски развој средина у којима живе припадници српске заједнице, за решавање неких конкретних проблема са којима се они суочавају, као што је електрификација итд.
Уколико би се ставови о завршетку рата деведесетих година прошлог века, изградњи мира, економској сарадњи, поштовању мањинских права Срба у Хрватској и други отелотворили у пракси, са хрватске стране би био учињен важан корак ка нормализацији односа између Србије и Хрватске и ка њиховом унапређењу што би било од несумњивог значаја за обе земље, као и за стабилност региона у којем оне имају кључну улогу.
(Аутор је амбасадор у пензији)