top of page

Теофиловићи: Пресек каријере кроз 15 спотова на Голубачкој тврђави

Уметнички рад браће близанаца, Радише и Ратка Теофиловића, певача традиционалне музике из Србије, познају и српска и мађарска публика, јер су много пута гостовали у Мађарској. Јединствен начин интерпретације традиционалних српских народних песама и брижљиво састављен репертоар, водили су их до публике у читавом свету. Овога пута, разговарали смо са Ратком Теофиловићем, пре свега о новијем стваралаштву, али смо дотакли и његово сећање на почетке бављења музиком овог популарног дуета.



Недавно сте снимали спотове на предивној локацији Голубачке тврђаве, поред Дунава. Да ли је публика већ могла да их погледа?

- Средином јула прошле године, у продукцији издавачке куће HV MUSIC, снимили смо спотове за 15 песама, на Голубачкој тврђави. Занимљиво је што свака песма може бити емитована засебно, а обједињено, цео материјал чини једну получасовну емисију. Спотови, које смо снимили, чине пресек наше дугогодишње каријере. Направили смо поново тонске записе старих песама са претходних албума, који чине изузетно леп и динамички разноврстан музички колаж. У међувремену, наишли смо на подршку и разумевање људи са РТС-а, тако да је емисија емитована на националној телевизији. А, емисију су емитовале и многе локалне и регионалне телевизије, па је овај материјал могао да види велики број гледалаца.

Многи уметници имали су у време изолације наступе на даљину. Да ли сте и како ви одржавали контакт са публиком?

- Постојала је једна идеја, да у мају прошле године, у оквиру великог светског фестивала, нас двојица наступимо на једној „онлајн" платформи, али због кратког временског периода и тешкоћа у организацији, то се није реализовало. На нашу велику срећу, имали смо наступ на Фестивалу ране музике МЕДИМУС, у Призрену, у манастиру Светих архангела, који се догодио у октобру прошле године. Сваки одлазак на Kосово је нешто посебно за нас двојицу, јер већи део нашег репертоара чине песме са Kосова и Метохије. Веома је важно имати један овакав фестивал у таквом простору великог историјског наслеђа. Стара музика се делом и везује за такве архаичне амбијенте, а концерт у Архангелима је био непоновљиво искуство. Посета је била изузетно велика, а на концерт су, након дужег времена, дошли људи из Грачанице, Штрпца, Велике Хоче и Ораховца. Након концерта је владала велика усхићеност и био је то доживљај, који смо ми и сви присутни понели са собом за цео живот.

Почетком новембра, у оквиру фестивала БЕМУС, на великој сцени Kоларчеве задужбине, одржали смо концерт, у оквиру којег је наш гост био пијаниста и композитор Марко Марић. У фебруару смо имали концерт у Банском двору, у Бања Луци, и морам истаћи да је Бања Лука град у којем последњих година често наступамо, а концерти постају део једне мале традиције. Покушавамо да на сваки концерт доведемо неког изузетног музичког госта, а то је овога пута био професор хармонике и диригент Бобан Бјелић. Наступи су одржани уз строго поштовање мера, па је број присутних у сали био доста смањен, али се и овога пута показало колико су овакви концерти драгоцени у тренутној ситуацији.


Реците нам нешто више о одрастању у Чачку, гимназији, хорском певању, дружењу. Kако је то тада изгледало?

- Са ове временске дистанце можемо рећи да смо имали дивно детињство и младост, коју смо провели у родном Чачку. Ми смо, након завршене гимназије, остали у свом граду и дипломирали на Агрономском факултету. Сваки мањи град има своје предности, а Чачак је један од таквих, оптималан за све оно што је младом човеку потребно у тој доби. Имали смо свој град кошарке, који буди најлепше сећање из тог периода. Наравно, за брата Радишу и мене је најзначајнији био Градски хор, у којем смо поникли, место сусрета са музиком, коју смо на тај начин заволели и која је постала део нашег живота.

Недавно је снимљен филм о вашем диригенту и вођи хора. Шта нам можете рећи о утицају једног таквог човека на формирање младог човека?

- На иницијативу Душана Даријевића, кога не бих назвао новинаром, већ сјајним хроничарем града, снимљен је документарни филм „Форте Маестро”, о прерано преминулом диригенту Предрагу Перуничићу. Управо он је имао пресудан утицај да музика постане наше животно опредељење. Премијера је одржана у великој сали Дома културе, у Чачку, 14. фебруара, 2020. године, када су се окупили бивши чланови хора. Сви заједно смо, након приказивања филма, поделили сличан утисак. Ради се о филму са пуно емоција, који указује на значај једног човека у локалној средини, који је успео да направи невероватне резултате, али да та средина није дорасла да то препозна у датом тренутку.


Какве успомене носите из Мађарске?

- Мађарска је земља у којој смо имали највише концерата у нашој каријери, пре свега захваљујући господину Ласлу Хорвату, који је препознао сва она места на којима би било занимљиво да се појавимо и представимо наш рад. За нас двојицу Будимпешта је један од најлепших градова света, због грандиозне архитектуре и своје посебности коју носи. Имали смо прилике да много пута наступамо пред мађарском публиком, али такође, често смо били гости српске заједнице у Будимпешти, а потом и у Сентандреји и Сегедину, где смо приредили концерте за наше људе у Мађарској. Надамо се да ће се традиција наставити и да ћемо се, након престанка пандемије, поново срести са нашом публиком у Мађарској, на обострану радост.


*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.










bottom of page