Ппандемија вируса корона многима је покварила планове за венчање или их је одвратила од одласка код матичара, јер је прошле године склопљено готово 12.000 бракова мање него 2019. године.
Најновији подаци Републичког завода за статистику кажу да је у 2020. години свега 23.599 младенаца званично упловило у брачне воде, што значи да је у матичне књиге венчаних уписана чак трећина мање бракова у односу на претходну годину. Број црквених венчања практично је препловљен, а овако драматичан пад броја венчања социолози тумаче податком да у нашој култури и традицији доминирају велике свадбе од 200 до 300 званица, које нико није смео да прави плашећи се да ће се гости заразити короном, а младенци завршити у затвору. Код демографа овај податак буди песимизам – они страхују да ће због пада венчања неминовно доћи и до смањења новорођених беба јер не треба заборавити да се више од две трећине деце у Србији рађа у браку. Другим речима, највећи број жена у Србији прво оде код матичара, па тек онда у породилиште.
Статистика сведочи да се парови у Србији све касније одлучују за заједнички живот јер просечни младожења у Србији пред матичара најчешће долази с навршених 35 година, а просечна невеста код нас баца бидермајер тек са 31,5 година. Мит о супротностима које се привлаче кад је реч о националној припадности уверљиво руши брачна статистика – пред матичара најчешће ступају супружници исте националности (у 87 одсто случајева), а и исте школске спреме (у 70 процената случајева) као и партнери који су економски активни (у половини случајева). Занимљиво је да сваки пети брак склопе супружници истих група занимања, што је још једна потврда тезе да се сродна брачна душа налази на списку запослених у истој фирми.
Иако је број развода смањен за петину у односу на 2019. годину, овај пад последица је чињенице да судови за време ванредног стања нису радили, односно судили су само у хитним случајевима, па су многа бракоразводна рочишта одлагана. Међутим, када се погледају статистички графикони, долази се до поражавајућег закључка да су се током 2020. године највише разводили они брачни парови који нису „саставили” ни четири године брака – скоро четвртини парова који су изговорили судбоносно „да” било је потребно мање од деценије да „превале” пут од канцеларије матичара до адвоката за бракоразводне парнице. Петина парова развела се између пете и девете године брака, а на трећем месту су они који су прославили сребрну свадбу и решили да ставе тачку на брак након 25 година заједничког живота. Оне које верују у „баксузну” моћ бројева неће обрадовати чињеница да просечно трајање разведеног брака износи 13,5 година.
С обзиром на то да парови све касније улазе у брак, онда се касније и разводе. Просечна старост мушкарца приликом развода је 45, а жене 41 година, а статистика потврђује да ни деца нису мотив због кога родитељи остају у браку – у 2020. години чак 53 одсто разведених супружника имало је потомство, а старатељство у највећем броју случајева преузела је мајка. Занимљиво је, међутим, да расте број очева који након развода постају старатељи, као и број малишана чији су се родитељи договорили око заједничког старатељства.
Регионално посматрано, највише бракова у Србији у односу на број становника склапа се у Тутину, Прешеву, Бујановцу, Сјеници, београдској општини Савски венац, Беочину, Сремским Карловцима и нишкој општина Медијана. Највише се разводе, опет у односу на број становника, Београђани и Војвођани, а неславни бракоразводни рекордери су житељи Савског венца, Старог града и Врачара, мада услуге бракоразводног адвоката често траже и мештани Бачке Тополе, Бечеја, Сенте и Суботице.
Пад новорођених беба није једина последица пада броја склопљених бракова. Због отказивања венчања и озбиљних епидемијских ограничења када је реч о броју званица на свадбама, у озбиљном финансијском проблему нашла се цела „свадбена индустрија”, односно представници многобројних фирми и занимања чији је посао да увеличају и улепшају младенцима „диван дан”. Ту су сви – почевши од власника ресторана, преко салона венчаница, музичара, посластичара, фризера, цвећара, организатора венчања, декоратера па до фотографа и сниматеља. Они који су се, упркос пандемији короне, одлучили да озваниче заједнички живот, брак су најчешће склапали само у општинској сали за венчање, уз присуство кумова и родитеља, а невесте су се најчешће опредељивале за скромније свадбене хаљине.