Настала пре готово 150 година, назив није мењала али речи јесте, у складу са променом власти, од кнежевине у којој је рођена, до републике у којој је данас законом заштићена – српска државна химна
Настала као родољубива песма, надживела смене династија и владара, прерасла у државну химну – „Боже правде” постоји готово век и по. Првим тактовима слушаоце подиже на ноге. Ко уме, воли да је пева. Масовно, не знамо колико има строфа, а камоли све њене стихове, ко је написао текст, компоновао мелодију.
Аршинима статистичара, назив химне Републике Србије не зна 12 одсто њених држављана, скраћену верзију могло би да изрецитује 36 одсто грађана, а 40 одсто зна свега прва два стиха.„Боже правде” написана је пре безмало 150 година. Назив јој никад није мењан, поједини стихови јесу у складу са променом власти од некадашње кнежевине до републике у којој живимо. Како је настала и до данашњих дана опстала као државно знамење мања је мистерија од одговора на питање зашто се о томе данас махом недовољно зна.
У сусрет прослави осамнаестог рођендана кнеза Милана наручен је позоришни комад да велича династију Обреновића. Ту су корени наше химне. Никла је у позоришту.За хорску завршницу алегорије у два дела с певањем, представу „Маркова сабља”, текст је написао Јован Ђорђевић, књижевник, драматург, управник Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду. Музику је компоновао Даворин Јенко, словеначки композитор и диригент који је у другој половини 19. века живео и радио у Србији.
У част пунолетства кнеза Милана „Маркова сабља” први пут је изведена августа 1872. године у београдском Народном позоришту, кад је на крају изведбе хор пред званицама премијерно отпевао: „Боже правде, ти што спасе од пропасти досад нас...” Јануара 1873. године, иста представа приказана је и у Српском народном позоришту у Новом Саду.
Хорска завршница допала се кнезу Милану, али и народу. Убрзо се пробила на редован репертоар хорских наступа. Бивала је све омиљенија, да би напослетку и званично постала химна. Мелодијом и речју пратила је проглашење кнеза за краља и Кнежевине Србије за Краљевину Србију, фебруара 1882. Промене у монархији условиле су измене стихова у којима је кнез, такође, постао краљ.
Смена династија, после Мајског преврата, није сменила „Боже правде” са трона. Потрага краља Петра Првог за новом химном завршила се препевом постојеће, тако што су у њеном тексту, као и на власти, Обреновиће заменили Карађорђевићи.
Повратак химне озваничен је на 65. рођендан Ослободиоца, што је најављено на другој страни овог листа из 28. јуна 1909. године. Под насловом „Химна у двору” „Политика” је тада известила: „Сутра ће, на рођендан краља Петра, свирати у двору стара химна: ’Боже правде’. На тај начин ће стара химна бити поново уведена.”
Од тада се певало „Краља Петра Боже храни”, а касније „Краљ’ Ал’ксандра Боже храни” за време краља Александра Првог Карађорђевића. Уједињењем у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, децембра 1918. године, иако тада још није било закона о песми као државном обележју, у химну Краљевине СХС (потом Краљевине Југославије) спојене су и певане по две строфе, прва и последња, химни сва три јужнословенска народа: „Боже правде”, „Лијепа наша домовино” и „Напреј, застава славе”. Најстарија међу њима је хрватска, штампана у листу „Даница” Људевита Гаја 1835. године.
Те године родио се Даворин Јенко, који је 1860. компоновао словеначку, а 1872. и српску химну.Нестанком Краљевине Југославије у априлском рату 1941. са историјске позорнице нестала је и модификована српско-хрватско-словеначка химна. У јеку Другог светског рата и стварања нове Демократске Федеративне Југославије, заживела је „Хеј Словени” као привремена химна, памти Архив Југославије.
Статус „привремена” она није мењала деценијама кроз ФНРЈ и СФРЈ, а сви покушаји стварања нове југословенске химне били су неуспешни. Тек 1988. ова песма постала је званична химна СФР Југославије, недуго затим и незванични реквијем држави која се распала. Уставом Савезне Републике Југославије из априла 1992. химна је остала иста. А ми смо остали без химне, формирањем државне заједнице под именом Србија и Црна Гора, фебруара 2003. године.
Општа какофонија са партитура преселила се у друштво када је као компромисно решење предложено да званична песма СЦГ буде спој старе српске „Боже правде” и црногорске „Ој, свијетла мајска зоро”. Разину негодовања можда најбоље илуструју речи тадашњег патријарха Павла, да је предлог химне „кентаур којим неко жели да се наруга Црној Гори, Србији и достојанству народа”. Захтевајући да се „кентаур” повуче, патријарх је у писму надлежнима објаснио да „химна, како по садржају, тако и по мелодији, представља симбол онога што народ и држава јесу и што треба да буду”.
Србија у којој данас живимо, Уставом из 2006. године вратила је своју химну „Боже правде”. У песми од осам строфа „краља” су замениле „земље”, „краљевину” „отаџбина”, „круне” „славе”, а стих „српског краља Боже храни” измењен је у „Боже спаси, Боже брани”. Стандардизована химна чува се у државном трезору. Очуваће се и у сваком широм отвореном срцу.
Химна се, по правилу, изводи приликом свечаности полагања заклетве председника републике, на прославама Дана државности, при испраћају и дочеку председника наше државе и страних државника, током одавања поште Незнаном јунаку на Авали и приликом полагања венаца званичника, прописано је Законом о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, из 2009. године. Предвиђено је и да се химна може интонирати на манифестацијама државног значаја, сахранама заслужних грађана, међународним спортским, културно-уметничким, научним, политичким скуповима у којима учествују представници наше државе.
Текст и мелодија химне се не смеју мењати. Изузетно, могу се изводити само прве две строфе, налаже закон. Коришћење химне са садржином или мелодијом које нису у складу са прописима, кажњава се новчано – од 50.000 до 500.000 динара за правна лица и од 5.000 до 25.000 динара за одговорне појединце.