Четврто по називу, осамнаесто по реду, тридесет и пет таквих. Отворисмо јуче тако то поглавље са списка од укупно 35. На пола пута, а кажу да до половине шуме улазимо, а онда излазимо. Ко нам је крив, осим нас, што не знамо величину шуме?
Пре деценију Србија је направила прве кораке ка Европској унији, пошто је 22. децембра 2009. године поднела захтев за пријем у чланство. Тог 22. децембра 2009. знало се да је пред Србијом дуг пут усаглашавања са законодавством Европске уније. Сада, да ли да славимо предстојећи јубилеј, да ли да га само обележавамо, да ли да се радујемо или тугујемо? Јер оно што се и даље не зна је где је крај тог пута и хоће ли се то стварно десити 2025.
Стара дама ЕУ (рођена 1951) поставља нам услове за брак као да смо држава са посебним потребама. Свадба је на дугом штапу, с много кумова и о нашем трошку. Узгред, мало се прича о томе да је Црна Гора отворила последње 32. поглавље за улазак у ЕУ. Гледано маратонски, наш сусед је пред циљем, на 32-ом километру, а ми тек на 18-ом. Њима ловоров венац, нама онај други... А шта су то приступна поглавља? То знају и разумеју само они који се баш тиме баве, а велика већина нације неће да призна да нема појма.
Истраживања јавног мњења показују да постоји мањак информација и вишак дезинформација о процесу приступања. Кад смо кренули у ЕУ нико за нама није „просуо кофу воде”. Па када се одлази на полагање возачког и испита на факултету то је обичај који ето није испоштован.
У односу на искуства већине других кандидата, српски преговарачки процес делује као успорен филм. Кад вас неко неће – он испречи поглавља, могло би то да звучи као нова народна изрека.И изнова тражи и тражи – од тога да не печемо ракију какву су нам и дедови пекли до тога да не дижемо три прста кад се радујемо. Зато и опредељеност да се напредује у процесу приступања више није каква је била раније. Ушли су неки други „преко ноћи”, усвајали законе и уредбе непреведене, на енглеском језику, а нису били бољи просци од нас. Зато нам је тонер на штампачу жеља све блеђи... као пас који јури у круг свој реп па се умори и почне да цвили... Може да нам се деси какви смо да хладно заборавимо да уђемо у ЕУ кад се то деси, ако се икада и деси.
Приметно је да се у Србији сваке године ствара више евроскептика него еврооптимиста... после четника и партизана, звездаша и партизановаца ове две групе „навијача” све јасније показују нашу већ утемељену подељеност. Они који су за ЕУ и који нису могли да чекају, отишли су већ сами и појединачно, па тамо возе камионе, купају пацијенте, дају голове и краду дијаманте... Стара дама је уздрмана и сама, неки хоће да изађу, неки да уђу... У том хаосу луна-парка често се заборави да су се кокице охладиле и да бедекер са поглављима није укоричен. Ако се читаву деценију батргамо да нас приме, а на пола пута смо с тим поглављима, значи ли то да 2029. кидамо циљну траку. Или не значи…