Dragan Jakovljević: Dobrota nije nestala

Pažnju mi je jutros privukla objava na Fejsbuku, u kojoj se prepliću neka od, naizgled sasvim običnih, ali zapravo suštinskih pitanja naše civilizacije. I njen autor se, kao i svi mi ponekad, pita šta se dogodilo sa kulturom ophođenja, koja je vekovima bila oličena u osmehu, blagom naklonu i nekoliko prijatnih reči, izgovaranih tako da mogu da nam ulepšaju dan.

„Kada smo bili mali, učili su nas da kažemo ’Dobro jutro’, ’Molim vas’ i ’Hvala’. To je bio znak dobrog vaspitanja. Danas, čini se da su ove male čarobne reči nestale, zajedno sa osmehom ljudi. U stvarnosti, iza ovih jednostavnih, zaboravljenih reči, postoji daleko ozbiljniji fenomen koji se širi: dobrota polako nestaje iz sveta. A potrebno je samo malo tih reči da prosvetlimo naš dan... Kada ste poslednji put videli osobu koja vam se nasmejala od srca, ali onim toplim osmehom poput zagrljaja, koji vam daje osećaj da ste primili nešto duboko, prelepo. Da li se sećate toga?”, napisao je autor objave.

Naravno da se sećamo, dragi pišče gornjih redova. Ali, kako su naše varoši rasle i postajale metropole, uvećavala se i svakodnevna užurbanost njihovih žitelja, vođenih tako maglovitom i tako varljivom zvezdicom zvanom uspeh. Utrkujući se sa samima sobom, nismo ni primetili da niz stepenice više ne silazimo kao nekada, nogu pred nogu, gledajući lica ljudi koje srećemo, s namerom da im se osmehnemo, poželimo dobro jutro i možda upitamo za ukućane, ako su nam poznati.

Takav izlazak iz naših zgrada i dvorišta zamenili smo polutrčećim korakom, na ivici saplitanja. Umesto na poznate ljude i sitnice u okolini koje bi nam mogle ulepšati dan, naša pažnja stanište pronalazi na ručnim časovniku i ekranu mobilnog telefona. Uvereni kako ćemo iz trke sa minutima, satima i danima izaći kao pobednici, puštamo ih da nam se provuku između prstiju i oteknu svojim tokom, bez nas. Kasnije ih pamtimo samo kao nejasne obrise nečega što je od početka bilo namenjeno nama, a što je prohujalo mimo našeg života.

Da li su pažnja, dobrota i plemenitost zaista nestale? Mislim da nisu. Pre će biti da u velikim gradovima životare pritešnjene bremenom obaveza koje njihovi stanovnici neprekidno uvećavaju i nose na svojim leđima. Neprimetnima su ih učinile i nove navike današnjeg čoveka, ubeđenog da bi mu elektronske naprave mogle biti bolji prijatelji i zanimljiviji družbenici nego pripadnici njegove vrste. Plemenitosti će, međutim, biti dok je i nas. To što nam nije često na oku ne znači da je iščezla, već da se istinska plemenitost rađa i iskazuje u tišini, u odsustvu svedoka i bez mnogo reči.

Leto koje nas upravo napušta proveo sam u jednom manjem mestu i bio najpre pomalo zbunjen, a zatim obradovan saznanjem da u njemu i dalje žive one magične reči „Dobar dan”, „Molim vas”, „Hvala”, „Izvolite” ili „Kako ste danas?”; da ljudi jedni druge i dalje pozivaju na kafu u svoje domove ili obližnje gostionice kada se slučajno sretnu; da se iskreno interesuju za svakodnevicu njihovih bližnjih; da se na njihovim licima i dalje može pročitati radost zbog, upravo im prenetih dobrih vesti.

Letnje dane u mom velikom gradu uveliko smenjuju jesenje kiše, ali kradljivac vremena šćućuren u meni i dalje uporno otkida oveće komade svakodnevice i kotrlja ih prema tom nevelikom mestu i njegovim blagim ljudima. Znaju oni, a sa njima i ja, da dobrota, osmeh i pažnja, usmereni prema drugome, ne menjaju samo čoveka, nego i svet.

(Autor je doktor komunikoloških i filozofskih nauka, književnik i novinar iz Budimpešte)