Идеја да природни гас у Србији постане енергент будућности мораће мало да причека. С ценом већом од 1.000 долара за 1.000 кубика тешко да у овом часу гас икоме може бити први избор за грејање.
Лобисти зелене енергије који су угаљ отписали као могуће решење за производњу струје јер загађује животну средину схватили су да су се прерачунали. Када је цена због мањкова и рата у Украјини почела да расте, многи заклети противници угља, попут Пољске и Немачке, први су покренули своје термокапацитете и из угља наставили да производе струју, које нема и све је скупља.
Дрво, које последњих година добија примат у грејању уз пелет и брикете, толико је поскупело да за метар дрва треба да се издвоји и до 9.000 динара. Разлог због ког се распрода све што се понуди јесте бојазан да ће му цена бити још већа што се зима буде приближавала. Тона пелета с прошлогодишњих 160 до 170 евра отишла је на 330. Шта да раде они који се греју на струју? Да ли могу да очекују рестрикције и како да грађани дођу до угља ако је већ сада јасно да га „Електропривреда Србије” нема ни за себе, а камоли за испоруке стовариштима. Иначе, ових дана угаљ се на стовариштима продаје за 17.000 до 18.700 динара по тони. Разлог толиког скока цене је што су хаварије у домаћим коповима узроковале мањкове, па се он увози из БиХ, Црне Горе или са КиМ.
Обрни, окрени, из Министарства енергетике певају исту песму – обновљиви извори енергије су алтернатива. Додају да о промени начина грејања грађани свакако морају да размишљају, али из здравствених разлога пре свега, а затим и из еколошких, у смислу смањења емисија угљен-диоксида. Савет за ЕПС је, у најкраћем, благовремени завршетак ремонта постројења на угаљ и, кроз стратешко партнерство, изградња нових капацитета за производњу струје из обновљивих извора енергије (ОИЕ) с пратећим садржајима (реверзибилне хидроелектране).
Управо је криза показала оно што је став и Међународне агенције за енергетику, али и држава појединачно, да је излазак из кризе могућ само са што бржим укључивањем ОИЕ, то јест инвестицијама у капацитете за производњу енергије из обновљивих извора. Уколико, кажу у Министарству енергетике, не постоји могућност прикључења на гасну инфраструктуру, грађани би требало да користе обновљиву биомасу, дакле, огревно дрво или пелет.
Друга алтернатива је читав зелени пакет, а то је комбинација фотонапонских и других кровних или дворишних панела, пећи на пелет и топлотних пумпи. Држава ће, истичу, учинити све да имамо довољно енергије и енергената, али сигурност снабдевања није питање само производње већ и начина на који користимо електричну енергију.
Стање унутар ЕПС-а не може да се реши преко ноћи, већ онако како, пре свега, каже струка, и кад је реч о стању на коповима и производњи угља, и у термоелектранама. Најмање годину дана биће потребно да се санира део проблема који су остали иза претходног руководства.
У међувремену, ЕПС-у ће бити потребна подршка државе јер и сада, иако је готово лето, увози струју јер потребе домаћег тржишта не може да покрије из сопствене производње. И прошле зиме је држава уз ресорно министарство, владу и предузећа из енергетског сектора радила на томе да ЕПС добије мазут, као и лиценцу, да би уопште могао да га набавља, јер је било јасно да постоје проблеми и с количинама и с квалитетом угља.
Влада је такође, потврђују у ресорном министарству, недавно донела закључак по ком се ЕПС-у одобрава увоз недостајућих количина угља. Прошле године донет је нови закон о енергетској ефикасности и рационалној употреби енергије, на основу којег се већ годину дана ради с грађанима на повећању енергетске ефикасности тако што се субвенционише замена столарије, па и постављање соларних панела, али и топлотних пумпи.
Управо кроз овакве пројекте, а говоримо о 90 одсто домаћинстава, кроз неколико година Србија по енергетској ефикасности може да дође на ниво земаља ЕУ јер сада трошимо неколико пута више и електричне и топлотне енергије по јединици БДП-а од чланица ЕУ.
А до тада? До тада да верујемо да ће ЕПС већ крајем августа обезбедити производњу струје која би требало да гарантује стабилно снабдевање током зиме, и то пре свега из домаћег угља. Све се чини да до краја лета производња угља буде између 80.000 и 90.000 тона из „Колубаре”. И око 10.000 из „Костолца”. Невоља је што су акумулације празне јер нема кише и што због тога додатно мора да се купује угаљ. А угља на коповима има довољно. Само неко пре тога мора и треба да отклони јаловину и дубље копа како би дошао до нових квалитетних количина угља јер је то једини домаћи ресурс који имамо и који нам је деценијама обезбеђивао довољно електричне енергије.
И оно што је посебно важно јесте по којој ће се цени струје и привреда и грађани огрејати ове зиме. За привреду је она ограничена до краја августа на 75 евра по мегавату, за домаћинства ће бити корекције. Колике, тек ће се видети. Међутим, колико год надлежни као главни аргумент за поскупљење струје за широку потрошњу наводили да је она код нас међу најјефтинијима, мора се признати да би можда била и најјефтинија да нема толико државних намета и такси на киловате.
Свакоме је када погледа рачун јасно да су, уколико треба да плати месечно 2.000 динара, пола од тога државни намети. А опет, не сме се заборавити да рудар за један киловат струје треба да ископа 1,8 килограма угља.