Црнпурасти дечак јутрос је нудио на сав глас врбове венчиће украшене разнобојним машницама испред цркве на шумовитој узвишици. Било је ветровито и хладно, небо отежало од сивих облака, а народ поранио у зелену порту и цркву кoja се уздизала изнад града.
Звона су звонила и позивала на празничну литургију. Коврџави малишан дубоко је завукао руке у џепове да су угреје; био је само у плетеном џемперу, без капута. Још увек је било рано, надао се сунцу да га огреје и доброј продаји, како људи буду пристизали.
- Венчићи, звончићи, боје за јаја, извол'те!! - узвикивао је.
Зелени венци и звончићи на тробојци привлачили су погледе деце, које је тога јутра било веома много пред црквом. Тискала су се око тезге и бирала венчиће. Девојчице су узимале оне са црвеним машницама, дечаци су бирали плаве, а затим се окретали ка родитељима који су већ вадили новчанице.
Мали продавац задовољно је трљао промрзле руке. Понеку новчаницу протрљао би по образу за срећу и делио широки осмех свим својим купцима. Једва да је био нешто старији од својих малих купаца. Чинило се да се сасвим добро разумеју и једни другима радују.
Маме су прегледале кесице с бојама за јаја, баке загледале звончиће за своје унуке, а очеви су поносно фотографисали децу са венцима на главама. Читава слика крај камене цркве тог априлског јутра деловала је као палета неког сликара. Сунце се помаљало, а ветар је мешао боје, зелену врбову са златно смеђим праменовима дечје косе која се упетљавала око црвених и плавих машница.
На импровизованој тезги, мали је продавац имао и неколико обојених јаја као узорак, различите боје у кесицама и сличице за украшавање јаја, прегршт сјајних оловака за оне вичне уметничком шарању, и на запрепашћење многих, згужвану папирну кесу са љускама од лука. Муштерије су обично посезале за шареним сличицама и црвеном бојом у кесицама. Једноставна рецептура обећавала је брз поступак бојења јаја и атрактивне шаре.
- Боје за јаја, црвена за "чуваркућу"! - вешто је хвалио своју робу и даље поцупкујући с ноге на ногу. Како је дан одмицао постало је и нешто топлије, али је добра одећа и даље била неопходна.
На једној клупи у заветрини крај цркве седела је старица. Посматрала је шарену гомилу света и дисала свеж ваздух. Стигла је међу првима и ушла у цркву с првим звонима. Једва је чекала да сване јутро, па да изађе из стана и помеша се међ' свет у порти. Понеко "Добро јутро!", комшијски стисак руке, или "Како сте?".
Весели дечји гласови на Врбицу и сећање на дане када је била мала и с родитељима хитала на празник чинили су је срећном. Овог је јутра преко рамена окачила платнени цегер, у који је још синоћ спаковала неколико ствари.
Сада је крај себе на клупу одложила набреклу торбу и чекала да се бучна гомила око коврџавог продавца мало разиђе, па да га "ухвати" самог. Kад joj се учини да су готово сва деца била заокупљења фотографисањем, жустро устаде и приђе дечаку.
- Донела сам ти нешто, од мог унука је, и ове кифлице да се засладиш мало! - рече и тутну у руке малишана постављену јакну са великом капуљачом. Видела је како засијаше црне очи, а лепи осмех поста још шири. Откопчала је топлу јакну и помогла дечаку да је навуче; он се окретао у круг и поскакивао од среће. Рукави нису били прекратки, дугмад је успео да закопча, подигао је оковратник и пљеснуо рукама.
- Хвала ти, хвала! А где је сада он, тај твој унук? - питао је.
Он је далеко, живи у Канади. Јакну је оставио код мене прошле године, али ове неће долазити. Када дође следеће године, биће му мала. Донела сам је теби, и ове кифлице са пекмезом, које он воли.
- А шта ја да дам теби? - изненади је непосредно и искрено дечје питање. - Да ти дам ове љуске од лука, па да ми донесеш она лепа јаја бојена луковином, шарана детелином и першуновим листом. Наћи ћу још лепих травки, ако треба. Молим те узми, можеш и кифлице да правиш, ја ћу те чекати на Васкрс.