После дуго очекиваног отварања ватиканских архива из периода понтификата папе Пија Дванаестог (1939–1958), прилику да међу првима погледа документа која су заинтригирала велики део научне јавности, имао је др Милосав Ђоковић. Велики број докумената говори о верском стању у НДХ, а посебно је интересантна кореспонденција загребачког надбискупа Степинца са Светом столицом.
Фасцинантан је број докумената која се налазе у првом делу фонда Конгрегације за изванредне црквене послове (1939–1948) у серији „Југославија”, која броји 130 фасцикли. Посебно је интересантна кореспонденција загребачког надбискупа Степинца са Светом столицом, као и дописи апостолског визитатора у Загребу опата Марконеа. Ништа мање није занимљива и кореспонденција југословенске амбасаде при Светој столици с Државним секретаријатом, као и дописи из Београда нунција Феличеа и надбискупа Ујчића. Велики број докумената говори о верском стању у НДХ, а има и о окупираној Србији. Највећим делом документа су писана на италијанском језику, као и на латинском и француском. Пред истраживачима је велики изазов и напоран рад, јер сва ова документа треба да буду пажљиво и детаљно проучена, како би се многе недоумице и питања који су остали отворени и нерешени коначно појаснили и решили, рекао је др Мирослав Ђоковић за "Политику".
Овај рођени Севојничанин је после завршеног Православног богословског факултета (2009) магистрирао (2014), а потом и докторирао (2019) на Факултету источних црквених наука Понтификалног оријенталног института у Риму. Још током припреме докторске дисертације користио је и документа из неколико ватиканских архива. Прошлог понедељка позван је да заузме унапред одобрено место у Архиву Државног секретаријата, једном од, како каже, за нас најзанимљивијих од неколико ватиканских архива.
Описујући како изгледа рад, он додаје да је 25. фебруара уведен нови правилник тако да се захтев за резервисање места врши преко интернета. Ђоковић објашњава да дневно у Архиву Државног секретаријата, који је отворен четири сата, може да уђе 20 истраживача, а да је архив отворен до 15. јула и затворен је за истраживаче до 15. септембра.
– Архивска грађа од 1939. може се користи само у дигиталном формату, тако да сви истраживачи могу у исто време да консултују сва дигитализована документа – наводи Ђоковић и додаје да сваки од ватиканских архива има своје правилнике по којима се управљају сви истраживачи.
– Свако ко жели да добије пропусницу за архив мора да поседује адекватно високо образовање. Када је Апостолски архив први пут отворен 1881. просечан број истраживача је био око десетак дневно да би у мају и јуну 2016. достигао 100 истраживача. Због тога је од јануара 2018. године на снази одлука да 60 истраживача може дневно да консултује архивску грађу, и место у архиву се резервише путем интернета. Добијена дозвола важи до краја јуна, и онда се од половине септембра може обновити – додаје Ђоковић.
Он наглашава да истраживање у неком од ватиканских архива почиње од консултовања инвентара и протокола, а поред великог броја инвентара истраживачима су доступни и речници, енциклопедије, серије објављених докумената...
– У Апостолском архиву, који је највећи и најпознатији, дневно могу да се консултују три архивске јединице, и ако се заврши консултација тих докумената до 12.30, онда се могу тражити још две архивске јединице за по подне. Интересовање за истраживање у ватиканским архивима је велико, јер се у њима чува велики број докумената без којих није могуће дати потпуну слику многих историјских догађаја и личности – истиче Ђоковић.
Док чекамо прве резултате истраживања ових докумената, с Милосавом Ђоковићем разговарали смо и о његовом претходном раду чији је плод одбрањена докторска дисертација у Риму на тему односа Србије и Свете столице од 1878. до 1918.
– Нашао сам велики број докумената која представљају прворазредни извор за проблематику односа Србије и Свете столице, од којих су многа у мом раду први пут објављена, међу којима и преписка српских владара из династије Обреновић, краљева Милана и Александра, као и краљице Наталије, с папом Лавом XIII. Приликом истраживања посебну пажњу су ми привукле и личности чија се имена могу срести веома често на страницама докумената везаних за Србију и Југославију као нпр. двојице делегата српске владе при Светој столици, Михаила Гавриловића и Луја Бакотића, као и дугогодишњег нунција у Београду Ерменеђилда Пелегринетија, који је оставио много занимљивих запажања како о дешавањима у Југославији, тако и о многим личностима на политичкој и црквеној сцени између два светска рата – каже Ђоковић.
Сређивање, класификовање и спремање грађе архива из периода понтификата папе Пија XII почело је још од 2006, објашњава наш саговорник.– Ватикански апостолски архив је у сарадњи с осталим архивима Свете столице 21. фебруара на Институту Аугустинијанум у Риму организовао студијски дан посвећен фондовима и серијама које ти архиви чувају. Апостолски архив је, на пример, припремио инвентаре за сваки фонд и архивску серију, тако да ти инвентари укупно броје 15.000 страница. Предочени су и фондови који се у њему чувају: архиви апостолских нунцијатура и делегација (међу којима је и Југославија, која броји око 40 кутија), фондови разних конгрегација, Државног секретаријата, заоставштине кардинала и других званичника Римске курије и други фондови који имају преко 20.000 архивских јединица – каже Ђоковић.
Ватикански апостолски архив први пут је отворен за стручну и научну јавност 1881. године по одлуци папе Лава XIII, подсећа Ђоковић.
– Тада су могла да се консултују документа до 1815. Временом је сваки од папа постепено отварао архиве својих ранијих претходника. У периоду до првог наредног отварања, које је било 1921, међу истраживачима је био и Михаило Гавриловић, први директор Архива Србије и први делегат српске владе при Светој столици (1915–1917). Његова молба се чува међу документима Ватиканског архива. Последње отварање, пре овога које је било 2. марта ове године, било је 2006. од стране папе Бенедикта XVI, када су за истраживање отворени архиви из периода папе Пија XI (1922–1939) – каже Ђоковић.